Вишегодишње расправе о реформи Европске уније никако да се приведу крају. Штавише, оне се настављају унедоглед — сваки европски лидер као да има своје виђење будућности као заједничког пројекта европских нација.
Француски председник Емануел Макрон своју политичку каријеру између осталог везао је и за задатак да баш он буде тај чији ће план и визија будуће политичке породице европских народа бити они који ће бити прихваћени од свих чланица ЕУ и њених политичких лидера.
Макрон, међутим, као да није рачунао на немачки фактор, који је остао у најмању руку скептичан према амбицијама француског председника. Немачка канцеларка Ангела Меркел била је суздржана према Макроновим амбициозним плановима да од ЕУ направи више централизовану творевину са јаким социјалним функцијама.
Меркелова се определила пре за симболичко ојачавање француско-немачких веза кроз потписивање новог Јелисејског уговора, него за конкретне потезе реформе ЕУ кроз Макронов модел.
Њена наследница на месту шефа Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) Анегрет Крамп Каренбауер као да је отишла корак даље од своје политичке мајке, па од Француске, под велом жртве за европску ствар захтева да се одрекне места сталне чланице Савета безбедности УН.
То би место, према њеним речима изреченим у једном новинском чланку, требало да припадне ЕУ.
„Европски централизам, европски етатизам, национализација дугова, европеизација социјалних система и минимална плата — то би био погрешан пут“, поручила је Крамп Каренбауерова.
Она се заложила за оштрију миграциону политику и за више одбрамбено-политичке сарадње, међутим, изнела је и захтев да се седиште Европског парламента (ЕП) у Стразбуру укине, као и да се Француска одрекне сталне столице у СБ у корист ЕУ.
Политикологу Александру Павићу чини се да је захтев за препуштањем сталног места у СБ елегантан начин да се одбаци Макронов план за реформу ЕУ.
„Нова шефица ЦДУ је ипак конзервативнија него што је то Макрон и нема исти поглед на многе ствари као што има Макрон, који је чист глобалиста. Овај захтев је нешто што Француска апсолутно не би могла да прихвати зато што би то био ударац за њен престиж. Бити једна од пет сталних чланица СБ је ствар националног престижа. То је ексклузиван клуб“.
С обзиром на то да немачки политичари нису неинтелигентни, додаје Павић, ради се о елегантном негативном одговору Макрону, који не само да није на истим идеолошким позицијама него и губи популарност у својој земљи. Зашто би Немачка везивала своју судбину за једног све непопуларнијег националног лидера, пита се Павић.
