Архив који фасцинира већ и чињеницом да на 85 километара полица лежи око 35.000 томова с вековним тајнама Католичке цркве, документа из периода Пија XII отвориће 2. марта идуће године, али бивши амбасадор при Светој столици и у Британији Владета Јанковић сматра да не треба очекивати превише. Чак и кад се отворе, каже он, један део докумената ће увек остати недоступан, што зависи од процене одређених људи у Ватикану који у позадини вуку конце.
„Нешто ћемо сазнати, али нисам велики оптимиста да ће то бити нека сензационална сазнања, исто као што нисам оптимиста да ће ово повољно да утиче на нашу страну у разговорима који се воде између СПЦ и Католичке цркве“, наводи Јанковић.
Он верује да, имајући у виду да је отварање архива поранило — јер према правилима треба да прође 75 година од смрти папе, а Пије XII је умро 1958. године — максимални домет може бити кочење канонизације тог папе, који је већ проглашен блаженим. Сам процес заустављања његове канонизације, што је иницирао претходни понтиф Бенедикт XVI, а овај папа подржао, већ нешто значи, каже Јанковић, подсећајући да Пије XII никад није осудио Холокауст.
Др Милан Кољанин са Института за савремену историју слаже се да ће оно што је најосетљивије од ватиканских докумената остати недоступно јавности, што је, напомиње, пракса и других архива и држава. Нада се, ипак, да би могло бити изненађења ако се архивски фондови ставе на располагање.
„Рецимо, досад се нагађало о ’пацовским каналима‘ и о пружању помоћи у бекству нацистичким злочинцима, а и Анте Павелић се на тај начин домогао Аргентине. Притом, амерички и британски архиви показују да се то дешавало у најмању руку уз сазнање америчке и британске обавештајне службе, а сад бисмо могли да видимо како је то изгледало из перспективе Ватикана и како је функционисао тај механизам“, каже Кољанин, уз опаску да то баца велику сенку на улогу Ватикана после завршетка рата.
Јанковић подсећа да се Павелић, и не само он, после рата крио једно време у манастиру Сан Ђироламо на обали Тибра, који од 18. века припада Хрватима и који је, додаје он, морао бити у комуникацији са ватиканском владом. „Ако би се обелоданио тај део преписке, то би био страховит ударац за хрватску католичку цркву и све подржаваоце усташке традиције“, каже амбасадор.
Међутим, Кољанин, који је као експерт придружен српском делу комисије СПЦ и Ватикана која се бави ликом и делом Степинца, напомиње да, иако је наша страна добила уверавања од Свете столице да ће бити омогућена истраживања у ватиканском архиву, то се није десило, што је, констатује, знатно умањило домашај и резултате рада.
О документима које Србија већ има а везани су за Степинца говорио је у директном телефонском укључењу др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине.
Реч је о досијеу који је припадао Славку Одићу, официру Озне, а који је пре десетак година откупио Архив Војводине. Ти документи су доскора лежали у депоу Архива а истражени су тек недавно.
„Ту се налази писмо Алојзију Степинцу од човека који се представио пре свега као католик, а онда Хрват, у ком му указује на злочине чињене над Србима. То писмо је преведено на немачки и почетком фебруара 1942. достављено команди Гестапоа у Београд и полицији окупационих власти“, испричао је Кузмановић, који је пре пола године дошао на чело Архива.
Документа из досијеа су, објашњава он, настајала 1941-42. и слата путем Абвера и Гестапоа — дакле, у реалном времену се сазнавало за злочине над Србима у НДХ.
Кузмановић додаје да је Архив у поседу и 14 оригиналних фотографија које сведоче о првом злочину у НДХ над Србима 28. априла 1941, када је код Бјеловара у селу Гудовцу убијено између 195 до 205 већином Срба и неколицина Јевреја.
Важан моменат је, према његовим речима, и то што је око 600 докумената из тог досијеа на немачком, а превод је у току, тако да се у суштини ни не зна шта још све они садрже.
Кузмановић напомиње да је Архив контактирао са комисијом СПЦ која се бави Степинцем, да су документа одмах дигитализована и да верује да ће бити од велике користи како би се дошло до истине о трагичним ратним догађајима.
Кољанин додаје да је познавао Славка Одића, будући да је он био спољни сарадник Института за савремену историју, и да му је као бившем припаднику Озне пуно документације било доступно, што је користио у свом публицистичком раду.
На питање има ли Католичка црква довољно снаге да, с обзиром на нова сазнања о Степинцу, каже „не“ његовој канонизацији, Владета Јанковић објашњава да је ту „кључно питање увек Русија“.
„Ватикан нас види као неку врсту копче са Русијом јер њима је надасве стало да успоставе односе са РПЦ. Али то је већ ствар високе црквене политике“, каже бивши амбасадор.
Тешко је рећи да ли је могуће да због тога што Ватикан жели ближе односе са РПЦ изађе у сусрет и СПЦ, а Јанковић скреће пажњу на то да су руско-ватикански односи на силазној путањи због Украјине. Одлуку васељенског патријарха о давању аутокефалности украјинској цркви Руси су, објашњава наш саговорник, схватили као утицај Ватикана, и то је зауставило иначе спори процес поправљања односа између Свете столице и највеће православне цркве.
