Влада Хрватске је на састанак позвала Савез антифашистичких бораца, представнике јеврејске заједнице и представнике Срба и Рома. Међутим, председник Координације Јеврејских општина у Хрватској Огњен Краус је одбио Пленковићев предлог, преноси Танјуг.
„Ми не можемо бити у истој колони. Не можемо бити са њима због Блајбурга и усташког поздрава“, поручио Краус у изјави за хрватски портал „Индекс“.
Пленковић, наиме, сматра да би било добро да ове године буде организована заједничка комеморација у Јасеновцу.
„То би били важни искораци и за питање сећања, помирења и осуде злочина који су се догодили у Јасеновцу“, истакао је Пленковић.
„Индекс“, међутим, примећује да, судећи према одговору Крауса, јеврејска заједница не верује Пленковићу.
Последњих неколико година, због противљења јеврејске и српске мањинске заједнице употреби усташких симбола и поклича, комеморација у Јасеновцу у априлу се одржавала у три, па и више колона.
Тако су пре или после државне комеморације на јасеновачко стратиште посебно одлазили представници јеврејске мањине са представницима Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске и Српским националним већем.
„Ми не можемо да будемо у истој колони док се изједначавају жртве, наглашавам, Блајбуршког поља и расних закона НДХ и логора Јасеновац и док је ’за дом спремни‘ једнима усташки поздрав, а другима прихватљив упркос уставним и законским одредбама и одлуци суда Савета Европе у Стразбуру“, јасан је Краус у изјави за „Индекс“.
Још замерки на Пленковићево политичко деловање
Краус истиче још две велике замерке због којих не могу бити у колони са представницима Пленковићеве Ваде, преноси хрватски портал.
„Све док су у школама у употреби уџбеници издавача ’Алфе‘ и историчара С. Б. и М. Ј. и док је на месту водитеља одељења за информисање ХДЗ-а особа као што је Андреј Рора, ми не можемо у исту колону“, каже Краус, не искључујући могућност да ће се то можда једног дана и догодити.
Краус у свом одговору спомиње уџбеник историје за 8. разред основне школе у којем су црква, Алојзије Степинац и свештеници представљени као велики антифашисти, а злочиначка природа усташког режима је релативизована.
Реч је о уџбенику издавачке куће „Алфа“ који су припремили историчари Стјепан Бекавац и Марио Јареб.
Краус такође спомиње и случај Андреја Роре који је 1996. године објавио серију фељтона у часопису „Независна држава Хрватска“, који је из емиграције у Загреб преселио Срећко Пшеничник, зет Анта Павелића.
Представљен као студент и уредник библиотеке „Знаменити Хрвати исламске вере“, серију фељтона је почео да објављује 10. априла 1996. године. У тексту препуном похвалних епитета за потпредседника владе НДХ Џафер бега Куленовића, Рора је писао о борби Хрвата и босанских муслимана за Павелићеву творевину.
