Неразумљиво је зашто се запостављају одредбе тог документа о гарантовању суверенитета и територијалног интегритета земље, а истичу посве неосноване оптужбе.
Тачно је да се у Резолуцији СБ УН 1244 говори о СРЈ, али је тачно и то да је Србија правна наследница СРЈ.
Србија треба да захтева целовито и доследно спровођење Резолуције 1244. То, поред осталог, значи да треба да захтева и остваривање права на слободан и безбедан повратак око 250.000 Срба и других неалбанаца на своја имања и у домове на Косову и Метохији, тим пре што су припадници других заједница то право одавно остварили.
Због чега то не захтевамо, шта постижемо ћутањем? Не смемо се мирити са последицама етичког чишћења Срба.
Видимо да страни државници, и када су у Београду, али и иначе, истичу вредности Резолуције 1244 као најважнијег правног ослонца Србије. На другој страни, наши представници се позивају на тај докуменат селективно, само када нам догори до ноката — када Приштина формира војску, када узурпира Трепчу, када угрожава Газиводе и слично. Шта се тиме добија?
Србија не сме да тргује својим неотуђивим правом на Косово и Метохију, да прихвата подвале и преваре какве је већ доживела, погодбу по моделу — државна територија за магловито обећање чланства у ЕУ.
Србија треба да остане отворена за мирно, уравнотежено политичко решење, али само у оквиру Резолуције СБ УН 1244 као императивног правног документа. Не треба да жури и да угађа било коме са стране. За сад не постоје услови за уравнотежено и одрживо решење, јер Брисел нуди само оно што је искључиво у геополитичком интересу Запада и његове конфронтације са Русијом. Не смемо наредне генерације лишити могућности да у повољним условима постигну праведно и одрживо решење.
Због „брегзита“, судбоносних избора за ЕП и подела ЕУ је у најдубљој кризи од свог оснивања. Политичка ситуација у САД је нестабилна, јер је велико питање у којој мери садашња администрација управља главним политичким токовима. Трговински ратови, санкције на све стране, претње новим оружаним интервенцијама, стални ударци међународном правном систему, трка у наоружању, успоравање светских привредних токова, продубљивање неповерења и конфронтације глобалних фактора глобализују нестабилност.
Да ли је у тим условима реално очекивати праведно, стабилно и одрживо решење за Косово и Метохију?
Поштовање Резолуције 1244 је услов мира и стабилности у Европи, јер Каталонија није једини случај сепаратизма у Европи, има их бар још десетак који чекају у реду да се легитимизују и легализују. Ваљда је постало јасно да не постоје „уникатни“, изузетни сепаратизми.
Илузорно је чувати мир на Балкану по немачком, британском или сличним моделима који се у историји нису показали као најбољи. И пре 80 година лидери западноевропских земаља су „чували“ мир правно обавезујућим документом о одузимању Судетске области од Чехословачке и тада настојећи да изолују СССР, као што данас покушавају да изолују Русију. Знамо како су мир „сачували“.
Тешко је разумети зашто српски званичници јавно истичу само оно што отежава позицију Србије, зашто говоре да је Србија све изгубила, а онда се љуте што Приштина такве изјаве прима као понуду.
Чему служи кампања за „смањивање очекивања српске јавности“, од кога смо такав савет прихватили? Која су то туђа права или територије које би српска јавност желела да присвоји, одузме, узурпира од њихових власника или титулара?
