Тешко је рећи да је доношење албанског документа за смрт бриселског дијалога истовремено и велики тријумф Београда, али има туце разлога да закључимо да је тај папир повољан за Србију.
У овој преговарачкој фази и можда преломном историјском тренутку кад је у питању судбина јужне српске покрајина, Приштина је закуцала себи — аутогол.
Ево само дела круцијалних аргумената за ту тезу:
1. Усвајањем преговарачке платформе, Албанци су извршили злочин над дијалогом у Бриселу. Пред очима целог света. Извадили му органе.
Црно на бело, они су написали да више ништа не може бити договорено док Србија не призна целовито и независно Косово.
А пошто је дијалог у Бриселу технички, а не статусни, јасно је да он овим приштинским чином — убијен.
Једини егзекутор је Приштина. Са предумишљајем. И то сада виде сви.
2. Дефинитивно, прецизно, правно формулисано, Приштина је платформом признала и да за њу не важе обавезе које је већ преузела Бриселском споразумом и аутоматски их је поништила.
Бахато и бескрупулозно згазили су сваку могућност да Заједница српских општина икада буде формирана.
Тако су оставили Београду маневар да и он у неком тренутку одустане од обавеза које је преузео и применио на терену.
3. Нервозни и посвађани, после фијаска у Интерполу и серије повлачења признање лажне државе од стране низа земаља, албански лидери као да су изгубили живце. Харадинај је, као, био екстреман, а Тачи кооперативан. Сада су опет као један.
Први пут су отворено признали и документовали оно што се годинама зна — да са њима нема компромиса. Нема више маски и фацијалних грчева истренираних у западним радионицама који личе на осмех.
Први пут, после деценије националних битака и искушења, Србија изгледа као једина страна која иде у сусрет споразуму.
4. Приштина је новом платформом вратила временски точак на 2008. годину, пре него што је прогласила независност.
Јер отворено су новим документом признали да се и даље разговара о статусу Косова. Тачније, признали су да статус није решен. Коначно, признали су да ни сами више не верују да постоје као независна држава.
То је драгоцено сазнање и за Србију и Србе који сматрају да ми морамо да прихватимо реалност — независног Косова.
5. Да су приштински лидерчићи дефинитивно упали у клопку сопственог нестрпљења и да их је баш спуцала реалност непостојеће државности говори још једна чињеница.
Први пут су отворено, документом признали да њихова „Република Косово“ не постоји без воље Србије.
Први пут су затражили документовано да их Србија призна. Да им омогућимо чланство у међународним организацијама у које су до сада, уз помоћ својих јачих светских ортака, тако осионо покушавали сами да провале.
А тако значи, сад не може без Србије!
Да закључимо, неке ствари су се потпуно разбистриле после усвајања платформе у Приштини.
Заустављен је процес у којем Србија, миц по миц, уступак по уступак, излази у сусрет Приштини, а заузврат не добија ништа.
Заустављен је процес лажи и фингирања да ће Приштина пристати на било шта друго осим независности.
Заустављена су дипломатска подметања да је договор на помолу, само што није, да се нове границе већ цртају, да се сваког наредног месеца очекује историјско руковање уз шампањац.
Србија је одједном, после дипломатског маневрисања и ходања по жици, сада добила огромну шансу да се чврсто ухвати за стубове одбране своје државне целовитости.
А реалност и време, као што видимо, почели су да раде против фантомске „државе“ Косово.
То пише и у њиховој платформи.