Средином 1998. године биле су интензивиране антитерористичке активности на простору Косова и Метохије. Стога је било потребно да се ускладе дејства и зоне одговорности Војске Југославије и полиције Србије. Међутим, и за такву улогу Војске била је потребна конкретна одлука Врховног савјета одбране (ВСО).
Проблем је био у томе што је његов члан тада био и Мило Ђукановић, који је одавно, и јавно и тајно, дјеловао против државних интереса СР Југославије. Према његовим наређењима, црногорска полиција је стално била на ивици сукоба са припадницима Војске Југославије распоређеним на територији те републике, али формално-правно он је био члан Врховног савјета одбране који је одлучивао на принципу консензуса сва три члана — предсједника Југославије, Србије и Црне Горе.
У том саставу су одржана само два састанка ВСО. Први је био у Белом двору у Београду, 9. јуна 1998. године, на самом почетку здруженог антитерористичког дјеловања.
Предсједник СРЈ Слободан Милошевић је све учеснике састанка, а посебно генерала Момчила Перишића, савјетовао да пазе шта причају пред Милом Ђукановићем.
„Све што њему изговориш, као да си одмах послао у штаб НАТО-а. Посебно не спомињи где ти је која јединица, јер то може доћи главе људима који су у њима“, упозоравао је предсједник Милошевић генерала Перишића, начелника Генералштаба.
Мило Ђукановић је стигао у заказано вријеме у дугачкој колони блиндираних возила и са тридесетак пратилаца наоружаних дугим цијевима. Генерал Перишић је излагао ситуацију на начин који нико није могао да разумије. Ђукановић је постављао низ прецизних питања везаних уз степен ангажовања и распоред јединица Војске Југославије.
Одговори генерала Перишића били су такви да би сахранили свачију љубопитљивост. На крају, и Ђукановић је гласао за закључке који оцјењују да је ангажовање Војске Југославије на Косову и Метохији у складу са Уставом и законима земље и подржао је оружану борбу против терористичке ОВК.
Друга сједница Врховног савјета одбране одржана је пар мјесеци касније, 4. октобра 1998. године. Ситуација у којој се налазила наша држава била је драматична. Ескалирале су пријетње употребом војне силе НАТО-а према Југославији и требало је одговорити на њих.
Савезна влада СРЈ је то урадила у више наврата, позивајући се на одредбе међународног права и принципе Повеље ОУН који забрањују употребу силе, као и пријетњу њоме, сувереним државама које не угрожавају друге земље и мир у свијету. Била је заказана и сједница Савезне скупштине, али став ВСО је био најважнији.
На почетку је Слободан Милошевић кратко изложио суморну ситуацију и нагласио је да нема потребе за дугим говорима. Тражио је да се чланови Савјета (Милан Милутиновић и Мило Ђукановић) изјасне о кратком и једноставном закључку који се сводио на то да се наставе све активности и не жале напори да се спријечи НАТО агресија, али да уколико до ње ипак дође, да бранимо СР Југославију свим расположивим средствима. Милан Милутиновић је прихватио препоруку, говорио кратко и подржао предложени закључак.
На Милу Ђукановићу је била велика мука. Било је више немогуће сједити на двије тако удаљене столице — бити амерички штићеник, а као члан Врховне команде практично објавити рат својим газдама. Зато је, као и многи политичари у невољи, прибјегао дугачком монологу и упорно бјежао да каже: „Да“ или „Не“.
„То ти Мило причај пред својим бирачима“, прекинуо га је Слободан Милошевић. „Овде ти нама реци јеси ли за ове закључке, или ниси?“
„Али ја тврдим да не смијемо да се сукобимо са НАТО пактом…“ узвратио је Ђукановић.
„Па је ли ти мислиш да смо ми остали блесави, па да хоћемо да се бијемо са толиком силом?“, опет га је прекинуо Милошевић. „Ево, овде лепо пише да треба да урадимо све да до тога не дође. Али, Мило, нећемо ми да нападнемо сами себе. Не одлучујемо ми да ли ће они да нас нападну, или неће. Урадићемо све да до тога не дође, али ако дође, ми имамо само једну одлуку — да се бранимо, или да се предамо. Је ли ти разумеш шта ја тебе питам?“, стезао га је Милошевић челичним обручима.
„Ја само знам да не треба да се сукобимо са НАТО-ом“, укопавао се Ђукановић.
„Ајде да пробамо овако“, опредијелио се Милошевић за тактику учитеља у нижим разредима основне школе. „Ја тебе лепо да питам, а ти да ми одговараш. Мило, је ли имамо ми Војску?“
„Имамо“, прихватио је Мило игру наметнуту јачом вољом!
„Па шта треба да ради та војска, кад је већ имамо, него да брани земљу кад је неко нападне? Је ли тако, Мило?“
„Јесте!“
„Па, Мило, је ли треба наша војска да брани нашу земљу?“
„Треба“, узвратио је Мило уљуљкан реторичким ритмом.
„Састанак је завршен!“, рекао је Милошевић, покупио своје папире и устао од стола!
На његовом лицу није било ни трага славодобитности, већ само благи осјећај гађења. Ђукановићу је требало пар секунди да схвати шта се управо десило и године каснијег немуштог и неуспјешног правдања због таквог „гласања“.
Коначно, шта би било да је тада Мило Ђукановић био досљедан (што иначе није циљ којем он претјерано тежи) и рекао: „Не“?
Одлука би остала иста, само што би Ђукановић био ухапшен на лицу мјеста и оптужен за велеиздају. Тако је било записано у Уставу СР Југославије кроз обавезу да се по сваку цијену брани суверенитет и територијални интегритет државе. Иста уставна норма важи и за државе које су настале из ње.
Одбрана државе и њене цјеловитости је обавеза изнад и прије свих осталих.
