Писац који је постао одредница многих светских антологија, али и обавезне лектире за студенте компаративне књижевности на неколико америчких универзитета, почасни грађанин Осла и носилац данског Витешког ордена, Гроздана Олујић је, захваљујући смрти, поново доспела у жижу јавности.
Није то урадило поновљено издање „Афричке љубичице“, збирке прича која јој је обезбедила вечно трајање у низу светских антологија, није ни због поново штампане „Игре“ овенчане наградом на конкурсу за најбољу светску причу у Арнсбергу… Заборавили смо и да је била тек студенткиња када је објавила први роман и одмах названа „књижевном бомбом“.
„Мало је писаца који су тако остали доследни себи, који су тако следили свој морални императив“, речи су колега којима је испраћена у Алеју заслужних грађана.
Да ли је вест о одласку Гроздане Олујић добар тренутак да преиспитамо место њеног дела у српској књижевности, да можда утврдимо где смо погрешили, или – где смо се огрешили?
„Гроздана Олујић је у српској књижевности и образовању много више ситуирана као аутор бајки, којима је успела да уђе у читалачку свест многих генерација. Али су, за разлику од тога, многи аспекти онога чиме се бавила остали на маргини. Да бисмо скренули пажњу на значај њеног дела, објавили смо њене сабране романе“, каже професорка Зорана Опачић, председник уређивачког одбора Сабраних романа Гроздане Олујић, објављених крајем прошле године у издању СКЗ и куће „Партенон“.
Подсетивши да је поред романа Олујићева писала и одличне приче, есеје, да је правила антологије, преводила, и у једном смислу била грађанин света, Зорана Опачић каже и да је била један од наших најпревођенијих писаца, истовремено чврсто ситуирана у национално биће културе.
„Поштовала је и волела српску културу и уопште словенску књижевност. Говорила је неколико страних језика, још у детињству научила је руски као матерњи. Осим њега, говорила је и француски, студирала је енглески…“
Муњевит развој каријере и муњевит прекид, тако др Опачић описује нагли продор Гроздане Олујић у књижевно стваралаштво који је двадесеттрогодишњој студенткињи енглеског језика обећавао блиставу списатељску будућност. Роман „Излет у небо“ адаптиран је и за позориште, а мало потом је преточен у филм. Очекивани тријумф ипак је изостао…
„Када је са романом ’Излет у небо‘ победила на анонимном конкурсу, чланови жирија међу којима су била нека од најеминентнијих имена, били су шокирани када су схватили да је реч о младој девојци која тако добро пише. Брзо су по два њена прва романа снимљени и филмови. Али тада су се јавили бројни књижевни критичари и уследио је идеолошки прогон“, каже др Опачић.
Разлоге за, како каже, систематску маргинализацију која је уследила, Опачићева види у начину на који је Гроздана Олујић приказивала актуелну стварност земље.
„То је стварност земље која се опоравља од рата, али и стварност у којој млади људи преиспитују вредности које им се предочавају као једине – а то су биле социјалистичке вредности. А како тип њене јунакиње није био уобичајена пожељна промотерка социјалистичких вредности, кренула је хајка. Објављивани су многи текстови попут ’Излет само до периферије‘. Парадоксално је да је у исто време Гроздана препозната као свеж талентовани писац иза гвоздене завесе и то је можда био један од разлога што су таленат и квалитет њене прозе одјекнули у читавом свету“, подсећа Зорана Опачић.
Наша саговорница се сећа да јој је књижевница показивала фасцикле са исечцима и приказима својих романа, међу којима су текстови из неких од најчувенијих дневних и књижевних новина, попут „Њујорк тајмса“.
„Ти текстови говоре о новој књижевној бомби која се појавила и одјекнула почетком шездесетих“.
И док је Гроздани Олујић уметничка уверљивост, уз критички тон према систему из ког долази, обезбеђивала позицију у светској критици и рецепцији, у земљи њенога језика све је изгледало другачије. Уз куриозитет да је само у једној деценији објавила четири романа, следи и податак да пети — није смела да објави. Он се појавио тек пола века касније, 2017. године.
„Говорила: ’Имам роман о дечаку чије је детињство украо рат, али није време да се објави‘“, сећа се професорка Опачић. „Гроздана је веровала да је позиција младих људи у свим временима иста: они се буне, преиспитују свет у који ступају, не пристају на сервиране истине. Друштво у које ступају увек им је мало туђе, мало противречно, лицемерно. Имала је велико умеће да прикаже слојевитост људске природе, маестрално је портретисала своје књижевне јунаке. Притом, то није увек лепа слика стварности. Олујићева често говори о младим људима који страдају у тој бескомпромисној борби да постигну срећу, остваре идеале и пронађу смисао. Али истовремено, говори о важности потребе да се бориш за свој идентитет и за уверења, каква год она била.“
И Нинова награда, освојена за роман „Гласови у ветру“, изазвала је различите реакције и подељена мишљења. Иако тек трећа жена овенчана најпрестижнијом домаћом наградом за роман, ипак је, по укупном ставу књижевних моћника који „мере и секу“, остала без потпуног признања.
„После свих тих напада Гроздана Олујић се повукла и годинама није ништа објављивала. Они идеолошки напади с почетка снажно су утицали на њену позицију у књижевној историји. Када погледате неке од најважнијих прегледа наше прозе 20. века, видите рефлексе истих реченица из идеолошких критика из 60- их година. Буквално су преузимане. Ти напади су је изместили из центра књижевних збивања“, констатује др Опачић, али додаје и да верује у брзу ревалоризацију овог значајног књижевног дела:
„Недавно је одржан округли сто о роману ’Преживети до сутра‘ и сада ће се ти радови – а на њему је учествовало много младих проучавалаца — појавити у тематском броју научног часописа посвећеног том роману. Верујем да је то почетак превредновања романескне прозе Гроздане Олујић. Важно је да су ти млади тумачи почели поново да читају њено дело, што ће, верујем покренути и ту нову врсту његовог ситуирања у српску књижевност.“
