Један од највећих критичара америчког самопоуздања у вођењу ратовања Херберт Рејмонд Макмастер, бивши високи саветник за националну сигурност у кабинету Доналда Трампа, неколико пута је одликован због учествовања у бројним америчким војним операцијама, а због одличног вођења јединица током првог Заливског рата против Ирака неко време је и подучавао у америчким војним школама.
Често је предавао студентима о операцијама у којима је или директно учествовао, или је чак и предводио неке операције.
У „Пукотинама у темељима“, есеју који је објавио, озбиљно се ухватио у коштац с недостацима америчких процена непријатељских снага и доста значајним обавештајним пропустима. Добар део тог рада односи се управо на проблематику бомбардовања СРЈ 1999. године, преноси „Експрес“.
Милошевић предвидео потезе НАТО-а
Рушење америчког Ф-117 била је чиста случајност, тврде тамошњи аналитичари, покушавајући да прикрију недостатке своје технике коју су Срби искористили и наводе да је то био јединствен склоп околности и да се може занемарити при анализама сукоба на Косову. Тадашњи амерички председник Бил Клинтон одлучио је да интервенише у рату на Косову, како би зауставио српску војску.
„Акценат је стављен на прецизне ваздушне ударе као потенцијално решење проблема. Све ефикаснији ваздушни удари били су врло привлачни председнику који је хтео да примењује силу, али истовремено је хтео да смањи ризик за америчке војнике и избегне негативне последице у јавности и у Парламенту“, пише Макмастер. Изворни Клинтонов план предвиђао је само пет дана ваздушних удара, који би натерали Слободана Милошевића на повлачење и одустајање од наставка рата на Косову.
„Постојало је велико самопоуздање у исход рата. Југославија је била слаба држава, која није могла запретити НАТО базама или комуникацијским каналима“, пише Макмастер, али и упозорава да самопоуздање не води до победе, чак ни кад је рат при крају. Амерички сателити из свемира и беспилотне летелице из ваздуха пратиле су српске снаге, али лоше време, облаци и планински терен значајно су смањили информацијску надмоћ на коју су се навикли амерички војници.
Осим тога, Макмастер каже да чак ни четири године бројних разговора с Милошевићем након завршетка рата и рата у Хрватској и Босни и Херцеговини нису довеле до тога да амерички обавештајци могу да предвиде Милошевићеве одлуке и војне потезе.
„Милошевић је предвидео НАТО-ове потезе и успешно им се супротставио. Само неколико недеља пре почетка ваздушних напада Милошевић је повукао војску на границу с Косовом. Кад су ваздушни удари почели, исте те трупе су Албанце погурале према македонској и албанској граници. НАТО је био потпуно изненађен. Ваздушна кампања је стога имала нежељене последице и убрзала је етничко чишћење које је требало зауставити, написао је Макмастер.
Планирана петодневна операција тако се развукла на неколико месеци ваздушних удара. У ратним плановима постоји мисао водиља: да ниједан ратни план не преживи први контакт с непријатељем. Он је отворено рекао да је недостатак флексибилности био један од кључних недостатака НАТО-ове кампање на Косову.
„Способност Срба да дођу до озбиљних обавештајних података о савезничким операцијама, успркос технолошкој инфериорности, доводи у питање способности информацијске супериорности чак и против непријатеља с тек основним способностима“, написао је Макмастер, позивајући се на чињеницу да је у то време у америчкој војсци владао уврежени став да је бољим информацијама могуће одузети непријатељу иницијативу и територију.
Шпијуни у седишту НАТО-а?
„Срби би евакуисали одређене мете чим би се нашле на попису за нападе. Вероватно је југословенска Влада имала шпијуне у самом седишту НАТО-а, а шпијуни испред ваздушне базе Авиано у Италији редовно су јављали кад авиони крећу у војне мисије“, писао је садашњи високи Трампов саветник. Касније се испоставило да је био потпуно у праву, зато што је откривено да је Пјер Анри Бинел, француски официр у војном седишту НАТО-а у Бриселу, одавао Србима предвиђене мете и давао чак неке друге осетљиве документе.
Закључак Макмастеровог рада о америчком војном деловању на Косову крајем деведесетих нимало се не би свидео његовим надређенима.
„Мање од 5 одсто српских борбених састава уништено је за 78 дана бомбардовања. НАТО-ови напори у нападима на непријатељску копнену војску очито нису успели. Сва размера неуспеха постала је очигледна тек кад је рат био готов“, написао је Макмастер у свом раду и додао да је НАТО значајно претерао у својим проценама уништених српских снага.
Амерички ратни ваздухоплови нису успевали да пронађу мете на Косову, а ваздухоплови не могу да слете с бомбама, америчке бомбе вредне милионе долара завршиле су у Јадранском мору или на напуштеним брдима, наводи Макмастер.
