Специфичност венецуеланске кризе у односу на југословенску је, објашњава она, значај богатих резерви нафте које Венецуела има, а које према америчким извештајима из прошле године износе 300 милијарди барела, што значи да су изнад резерви Саудијске Арабије, Канаде и Ирана.
Нафта је кључ за разумевање ситуације у Венецуели, али она свакако има везе и са тиме како се америчка политика односи према другим регионима и у том смислу се апсолутно може повући паралела са агресијом на СР Југославију.
Та акција је, сматра Бисио, била нека врста пробе за САД и НАТО за касније сличне сценарије, у којима се интервенција правда наводним хуманитарним разлозима.
„Ми Латиноамериканци знамо веома добро да администрација Сједињених Држава није заинтересована за одбрану људских права, ни за људска права. Напротив, заинтересована је само за одбрану себе и сопствених интереса. Шездесетих, седамдесетих и осамдесетих имали смо циклус диктатура које су апсолутно уживале подршку САД и зато је веома цинично користити хуманитарна оправдања за нелегалне интервенције, чија је цена у људским животима, уништењу инфраструктуре и свим другим последицама озбиљно огромна“, наводи Бисио за Спутњик.
Она подсећа да Бразил није признао самопроглашено Косово, те да је та држава још у време бомбардовања осудила акцију НАТО-а, чије су последице, како напомиње, промениле свет.
„Уједињене нације су у више наврата занемарене. Повеља УН је данас отишла у историју и нема никакве вредности. Последице тога су да смо суочени са ситуацијом у којој важи закон оних који имају најјаче оружје на располагању за своје интересе, иако користе веома морална и алтруистичка оправдања. Директна последица је да су, ако се анализира Бушова интервенција у Авганистану, Ираку, касније и Либији, све оне на неки начин повезане са претходним трагичним искуством у Србији“, објашњава Бисио, која је у Београду учествовала на међународној научној конференцији „НАТО агресија на СР Југославију 20 година после“.
Бразилска научница сматра такође да је НАТО интервенција у Југославији допринела стварању „стратешког савеза“ између Русије и Кине у 21. веку.
Русија и Кина су, подсећа она, 2005. године потписале први документ везан за заједничке војне циљеве, након што су после НАТО бомбардовања Југославије покренуле заједничку процену стања у свету и предочиле како су свесне да је једини начин да сачувају свој суверенитет да уједине напоре, како не би дозволиле Алијанси и Западу да интервенишу у њиховој интересној зони.
„Јасно су поручили да су извукли поуке из тих интервенција противних међународном праву и супротних било каквом рационалном размишљању“, каже Бисио.
Према њеном мишљењу, све тешњој сарадњи Русије и Кине доприноси и добар лични однос председника двеју земаља Владимира Путина и Си Ђинпинга, који су унапредили билатералне односе, посебно на војном плану, што показује и низ заједничких вежби оружаних снага двеју земаља.
„Кина и Русија предлажу нову равнотежу моћи. Из глобалне перспективе, па и из перспективе Латинске Америке то је кључно питање које је веома важно за нашу будућност, а у којој мери је важно, управо показује пример Венецуеле“, истиче Бисио.
Мале шансе за војну интервенцију у Венецуели — за сада
На питање како очекује да ће се разрешити криза у Венецуели, она наводи да је тешко давати прогнозе, јер се мора узети у обзир читав низ фактора.
Један од њих је, сматра, и однос Бразила, који је на изненађење САД одбио да на било који начин буде део евентуалног америчког војног решења за Венецуелу. Други важан фактор је сама венецуеланска војска, која даје чврсту подршку председнику Николасу Мадуру.
Американци су, каже, покушали да подстакну официре на пребег, али им и та стратегија није успела. Притом, војска Венецуеле је, додаје Бисио, веома добро обучена и опремљена и зато не чуди упозорење бившег председника Еквадора Рафаела Корее — да би ако би се догодила америчка војна интервенција или рат преко посредника у Венецуели, то створило „нови Вијетнам у Латинској Америци“.
Тешко је рећи, признаје Бисио, шта следи у Венецуели. Мексико, Уругвај, Боливија и неке карипске земље подржавају једино разумно решење, а то је сести за преговарачки сто и договарати се о решењу кризе у складу са међународним правом, а и сам Мадуро је отворен за ово решење, каже наша саговорница, уз констатацију да Американци, уз подршку неких европских земаља, траже нове председничке изборе.
Међутим, она подсећа да су последње председничке изборе 2018. године пратили многи међународни посматрачи и оценили да су ти избори били фер, али да су „за Американце фер једино они избори у којима су победници“.
Ипак, иако је замах за војну интервенцију у Венецуели посустао, таква могућност се не може у потпуности искључити, али у овом тренутку, закључује Бисио, „она није на видику у блиској будућности“.
