„Ти људи несумњиво поседују великодушност, једну врсту племенитости која заправо не припада 20. веку. То је оно што даје наду да би у Шпанији чак и фашизам могао да поприми сразмерно лабаву и подношљиву форму. Ретки су Шпанци који поседују ону проклету ефикасност и доследност какву захтева модерна тоталитарна држава.“
Џорџ Орвел „Каталонији у част“
У Шпанском грађанском рату су се снаге демократије и социјализма бориле против фашизма и изгубиле су, међутим, до феномена да „губитничка“ страна пише историју дошло је због тога што је за поражене то била нека врста „духовне победе“.
„То је један од ретких ратова који је успео да мобилише, на страни одбране Шпанске Републике, најбоље људе свога времена — Пикаса, Хемингвеја, Орвела… и хиљаде других. Они су били један редак пример чистог идеализма, једне ситуације у којој људи одлазе да погину за слободу и демократију у туђој земљи, бранећи неке принципе и идеале. То је, заправо, необично ретка појава“, истиче Марковић.
На другој страни „конзервативизма и реакције“, једино је тзв. исламска држава имала сличан апел странцима да јој се прикључе, али је невероватно да ће иједан исламиста икада достићи величину и славу Хемингвеја, Пикаса или Орвела.
„То је на први поглед слична појава, али се ипак мора рећи да је изврсност тих људи у Шпанском грађанском рату била другачија него у овом другом случају, где су се странци борили у туђој земљи“, сматра Марковић.
Шпански фашизам, као и португалски, одржали су се на власти деценијама после краја Другог светског рата зато што су ти „медитерански фашизми“ мекши од нацизма. И италијански фашизам би вероватно знатно дуже потрајао да није Мусолини неодговорно ушао у Други светски рат.
„Овако је Мусолини због своје мегаломаније и неодговорности уништио свој режим, а Франко је био мудар човек који је, заправо, избегао да се укључи у рат и који је успео да се на време пребаци на страну Американаца. Американци су ти који су одржали ове ’иберијске фашизме‘ у Португалији и Шпанији“, истиче наш саговорник.
Кад је реч о утицају Шпанског грађанског рата на бившу нам државу, Марковић каже да је апсолутно тачно да се „цвет левичара и комуниста Југославије“ не само борио у Шпанији, него су стекли и једно драгоцено искуство.
„Не заборавите да су све ове главне пролетерске јединице водили шпански ветерани као што су Пеко Дапчевић, Коста Нађ, Коча Поповић… Шпанија је била једна припрема за будуће вође гериле који ће се показати као много бољи команданти него уштогљени краљевски официри“, закључио је Марковић.
Шпански грађански рат је био сукоб у коме су се Друга шпанска република и левичарске групе бориле против побуне десничарских фашиста и националиста предвођене генералисимусом Франциском Франком, који је у државном удару успео да свргне републиканску владу и успостави диктатуру.
Шпански грађански рат почео је 17. јула 1936. а окончан је 1. априла 1939. године. На страни републиканаца погинуло је 175.000 војника док је на страни фашиста страдало 110.000 људи под оружјем.
Кад је реч о цивилним жртвама, на територији коју су контролисали националисти страдало је између 100.000 и 130.000 цивила, док је на територији под контролом републиканаца живот изгубило око 50.000 цивила.
