Према речима председавајућег Председништва БиХ Милорада Додика, постоје сумње да фабрике наменске индустрије смештене на територији Федерације БиХ неконтролисано производе оружје и муницију.
„Неприхватљиво је да фабрика наменске индустрије производи нешто мимо одлуке власти и потребе војске“, изјавио је Додик и додао да је један од разлога због чега није формиран нови Савет министара управо намера бошњачке стране да, уз подршку, како је рекао, „подобних Срба“ у старом сазиву Савета министара наменска индустрија настави да производи оружје без контроле власти.
Наменска индустрија у БиХ доспела је у фокус јавности после изјаве тадашњег представника Бошњака у Председништву БиХ Бакира Изетбеговића, још неприкосновеног бошњачког политичког лидера, да војна индустрија треба да производи оружје и за, како је рекао, „не дај боже“.
На шта је Изетбеговић под „не дај боже“ тачно мислио никада није објаснио, па је та изјава у Републици Српској протумачена као ратни поклич Бошњака који се спремају за нови рат.
Политички аналитичар из Бањалуке Анђелко Козомара подсећа не само на чињеницу да је, после потписивања Дејтонског споразума, највећи део наменске индустрије у БиХ остао на територији ФБиХ, већ и на оно што се догађало са наоружањем заосталим из грађанског рата, а које је према одредбама тог споразума морало да буде уништено.
„Годинама су разни међународни шверцери и трговци оружјем на Блиском истоку и у свим немирним и нестабилним деловима планете, илегално узимали то оружје и продавали унесрећеним народима, а правили записнике да је то оружје уништено. Временом је откривено да те количине наоружања и муниције нису уништене како је то било предвиђено и како је то записнички констатовано“, каже Козомара.
Контролу над уништавањем, или боље речено „уништавањем“ оружја заосталог из рата вршили су Американци, додаје он, као што сада врше контролу и над наменском индустријом у БиХ.
Додик је, очигледно, одласком у Сарајево добио нешто више информација него што је имао док је седео у Бањалуци и сазнао је да се у фабрикама илегално производи наоружање, каже Козомара:
„Они су ту нашли варијанту да илегално производе одређене количине. Не верујем да је то за домаћу употребу у БиХ, него ће да извозе на ратна подручја широм света, или актуелна или будућа, која Американци у будућности пројектују“.
Нови рат у БиХ готово је немогућ, јер, према Козомариним речима, СФОР, који има мандат УН, контролише све војне и полицијске покрете, тако да је без сагласности СФОР-а немогуће извести било коју војну операцију.
Без америчке сагласности наменска индустрија БиХ никада неће бити стављена под контролу државних органа, наводи Козомара.
„Да би задовољили Додика и Србе, они ће открити да је негде произведено нешто вишка пушака или неколико хиљада метака, да то није у сагласности са дозволама које имају и неки директор ће бити послат у пензију, а све остало, минобацачи или топови, остаће како је и било“, каже Козомара.
Да се нешто чудно догађа са БиХ наменском индустријом, Козомара наводи и пример недавно завршеног судског спора између хрватске агенције за промет војне опреме и наоружања „Скаут“ против Министарства одбране БиХ, вредан 20 милиона КМ. „Скаут“ је добио спор јер наоружање које је преузео од БиХ наменске индустрије није било оно које је наручио.
Иначе, босанскохерцеговачки војноиндустријски комплекс већ неколико година бележи стални раст. Према подацима Спољнотрговинске коморе БиХ, наменска индустрија ове државе прошле године извезла је оружје у вредности од 205 милиона КМ, што је 5,7 одсто више у односу на прошлу годину.
Списак земаља у које се оружје из БиХ извози у прекомилионским вредностима подужи је: Саудијска Арабија, Турска, Египат, Авганистан, САД, Бугарска, Србија, Немачка, Румунија, Мароко, Молдавија, Швајцарска, Катар, Уједињени Арапски Емирати и Намибија. Највише се извози муниција, која обухвата 94 одсто извоза.
И све би то било у реду да се зна ко врши контролу над војном индустријом која се, махом, налази на територији ентитета Федерација БиХ.
Док је наменска индустрија смештена у РС углавном оријентисана на ремонт ваздухопловне технике, дотле су фабрике наменске индустрије у Федерацији способне да, осим муниције која је, како смо видели, највећи званични адут босанске војне индустрије, производи и тешка артиљеријска оруђа.
Оваква подела војне индустрије датира још из времена СФРЈ, када су се фабрике за производњу оружја градиле у географском центру бивше државе, у средњој Босни. Када су фабрике изграђене, вероватно нико није могао ни да претпостави да ће БиХ једног дана постати независна држава која ће, после крвавог грађанског рата, имати најоригиналнији политички систем на свету — да ће бити подељена на два ентитета којима управљају три конститутивна народа.
Ни после две деценије од окончања грађанског рата БиХ није стабилизовала свој политички систем, чему сведочи и чињеница да ни пола године после избора још није формиран Савет министара, а наменска индустрија постаје још једна тачка сукоба.
