Неле Карајлић: Код Срба кад затаје институције — проради кафана (видео)

© SputnikНеле Карајлић
Неле Карајлић - Sputnik Србија
Пратите нас
То да један Сарајлија књигом сагради литерарни споменик Београду није ништа необично. Али када оснивач „новог примитивизма“ и хитова „Гузоњин син“, „Пишоња и Жуга“ и „Зеница блуз“ одлучи да све своје „ћакије“ замени сведеним, рафинираним стилом, лишеним псовки и ружних речи — природно је да се запитамо шта се догодило са Нелетом Карајлићем.

Јер, његов роман-првенац „Солунска 28“, овенчан наградом „Момо Капор“, изненађујући је за све који памте неуморног рокера-скакача који се трудио да покаже како му ништа од „новог примитивизма“ није страно.

Отуда и питање за фронтмена „Забрањeног пушења“ да ли је овом књигом и самог себе изненадио.

„Можда су двојица у мени, а можда их има још. Или то стиже са годинама“, препознатљивим сарајевским шмеком и акцентом каже Неле за „Спутњик“. 

— Нисам никад писао овакву врсту књижевности. За разлику од песама које изводиш или сценарија за „Топ листу надреалиста“, кад пишеш роман ти си сам, нема помоћи, нема инструмената и сарадника, постојиш само ти и бели екран или папир. Ја сам као клинац много читао, јер смо живели у временима када је девојкама лакше било прићи уколико знате неке цитате Неруде или Дучића, него уколико имате добар аутомобил. Из тог читања вероватно се мени у малом мозгу сложио огроман број реченица које ја сад одједном испаљујем из свог арсенала оружја и стављам их на папир. Јесам, изненадио сам сâм себе кад сам видео да је на крају то тако лепо испало. Мада сам знао да у себи кријем и те особине које нико није могао да веже за лудака који скаче и пење се по звучним кутијама по разним позорницама света. Ово писање је извукло из мене нешто потпуно другачије од оног Нелета кога знате.

У причи о Београду с почетка 20. века који живи своје неснађености и немогућности да разуме свет око себе, да ли сте сликали и Београд 21. века?

— Нисам ишао толико дубоко. Желео сам да опишем како изгледа живот некога ко се родио, живео и умро у Београду. Тај живот није уобичајен и није могућ на свакој тачки планете. Београд има ту срећу или несрећу да је израстао насред путева и да је на раскрсници, што реч Дорћол и значи на турском. Као историјска подлога за роман послужиле су те прве године 20. века које су биле неуобичајено узбудљиве у историји српског народа, која је свакако узбудљива. Замислите кад Срби са узбудљивом историјом имају једну од најузбудљивијих декада каква је била од 1903. до 1918. У тој канонади догађаја, у том ватромету историјског превирања — а десило се једно краљеубиство, царински рат, анексија Босне и Херцеговине, два балканска и један светски рат — десио се истовремено и период експлозије развоја Србије, у економском, политичком и у демократском смислу.

 

Алија Изетбеговић - Sputnik Србија
Др Карајлић, Баздуљ, Кецмановић: Каква ће бити турска серија о Алији

Срби имају јак демократски потенцијал. Они немају таленат за организацију тога, институције су крхке, и једва се одржавају, али зато их замењују друге институције, као што је кафана. У кафани та демократија експлодира много чешће него, рецимо, у парламенту. Занимљиви су и историјски услови у којима одрастају и у којима се богате и сиромаше моји јунаци. Демократизација је ишла из три центра моћи унутар кога се стварао простор у коме се могло слободно говорити, мислити и слободно развијати. Један центар је била влада са Николом Пашићем, други је био краљ и трећа тачка моћи био је официрски кор, који је касније — а то се и у мојој књизи спомиње — основао организацију „Уједињење или смрт“, чији је члан један од главних јунака моје приче — Шиља, односно мајор Танкосић.

Ваши јунаци се богате брзо и на нетранспарентан начин…

— Свако богаћење које се дешава овом брзином као код јунака моје књиге — не сме да буде транспарентно, јер онда не би било тако брзо. И не само код нас, у Србији, него и у било којој тачки на планети, и у САД, како каже Марк Твен, „он је наследио новац од свог оца, његов отац од његовог оца, а онај последњи отац — неког је убио“. Одатле је тај капитал. Међутим, можемо да повучемо паралелу између данашњег и оног времена зато што се у оба случаја ради о једном неспутаном дивљем капитализму у коме не постоји утицај државе да ту неспутаност заузда. Јер кад држава постоји и кад се она уплете, онда мора бити транспарентно и не може бити тако брзо.

И све то не би био предмет литерарне обраде да није реч о рату вредности: са једне стране је новац, а са друге породица, љубав, међуљудски односи који страдају зато што новац постаје важнији. Да ли је ово ваш лични бунт против таквог поретка?

— Ја сам само поставио једну позоришну представу. Имамо жену која је дошла из Херцеговине и ту, без иког свог, почиње да размишља како да преживи и схвата да ови што имају много више од ње нису ништа паметнији од ње. Она улази у ту игру не знајући да новац који почиње да зарађује истовремено почиње да влада њом. Оно што је мени ту било најзанимљивије јесте та везаност новца и страсти код Срба. Код нас се због честих историјских вртлога у које улазимо скоро сваких 10-15 година новац не може зарадити стрпљењем, него морате да реагујете брзо, да између та два вртлога обрнете новац. Отуда ваљда и идеја сваког Србина да ако не заради на неком послу милион нечега за једну годину — тај посао се не исплати.

Ненад Јанковић познатији по свом надимку Др. Неле Карајлић - Sputnik Србија
Планета је оронула кућа пуна пијаних кабадахија

Књига написана без псовки и претераности, еротске сцене сведене, романтичне, готово стидљиве… Шта се то са вама догодило?

— Први уредник ове књиге била је моја супруга. Она је увек била и још је жестоко против тих експлицитних израза и на неким местима је заиста интервенисала. Успела ме је уверити да је много лепше и боље ако се то исто што треба да се каже саопшти лепим речима. А не оним које употребљава наш народ, а и ја често док гледам утакмицу.

Основна теза је да је љубав сврха, оно што треба да се настани између живота и смрти, а да све друго нема смисла.

— Све је то лако рећи, али је јако тешко постићи. У животу и зло мисли да је добро и да све што ради чини због доброчинства. Исто тако и љубав: моја јунакиња Босиљка није приметила да је, зарађујући, изашла из традиционалног моралног концепта. Напротив, она је мислила да се љубав коју даје мужу и деци очитује у цифрама које јој стижу из банке.

Колико сте се ви преиспитивали, можда и мењали, пишући ову књигу?

— Ја сам пре писања прошао катарзу. Тачно је да сам повремено у свом животу био и Босиљка и Живота, њен муж, алас којем осим породице и Дунава ништа више не треба. Али људи и јесу мање-више то обоје. У роману сам покушао да дам све те преокрете који су утемељени и у мом животном искуству — да ме неко у кога сам полагао највише пажње одједном изда, а да неко ко је стајао са стране и ко ми је био непријатељ у једном тренутку одигра најважнију карту у мом животу.

(Цео интервју са др Нелетом Карајлићем погледајте у видеу)

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала