„Прво, народ у Српској је према свим истраживањима плебисцитарно против тога. Други, Скупштина Српске једногласно је донела резолуцију против прикључења. Трећи, улазак Српске у НАТО, наспрам војне неутралности матице Србије, отвара могућност да се Срби нађу на две стране фронта.“
Четврти, каже Кецмановић, као чланица НАТО-а у обновљеном Хладном рату, а на ивици врућег, Српска би постала непријатељ пријатељској Русији.
„Пети, у Српској би била стационирана војска и наоружање НАТО-а, па би постала легитимна мета моћних руских ракетних система“, наводи професор Кецмановић и додаје да Северноатлантска алијанса одавно није одбрамбени савез, већ офанзивни који оперише свуда по свету и српски војници би гинули и убијали у земљама које не угрожавају БиХ.
Осим тога, Кецмановић подсећа да је НАТО 1995. бомбардовао РС, па би прикључивање тој организацији, према његовим речима, асоцирало на шведски синдром патолошке емотивне идентификације са непријатељем.
„Од бомбардовања Српске јесу прошле две деценије, али како да заборавимо српске жртве осиромашеног уранијума које и данас гину покошене малигним обољењима“, објашњава Кецмановић.
Такође, према његовим речима, чланарина за НАТО у износу од 2 одсто БДП-а је прескупа и за развијене европске земље које је због тога нередовно измирују, а за сиромашну Српску била би неподношљиво финансијско оптерећење.
Најзад, сматра Кецмановић, стационирање НАТО база у Српској значило би рушење њеног суверенитета, који се по дефиницији заснива на монополу домаће силе унутар њених граница.
Аналитичар Александар Павић оцењује да су се представници водећих НАТО држава, да би оправдале свој неоправдани опстанак после пада Берлинског зида и распуштања Варшавског пакта, посебно позивали на потребу „одбране демократије“ и „заједничких вредности“.
„Уместо тога, НАТО је новим масовним наоружавањем, наставком ширења према Русији и кршењем обећања датом руководству СССР-а да се неће ширити на исток, поново дестабилизовао Европу и цео евроазијски простор“, каже он и додаје да је Северноатлантска алијанса постала главна рушитељка међународног права иницирањем бомбардовања СРЈ, а његове чланице су учествовале и у другим агресијама на суверене државе.
„У скорије време, НАТО настоји да усиса преостали простор бивше СФРЈ у своје редове, на начин који подсећа на понашање Немачке тридесетих година, уз помоћ исконструисаног „државног удара“ у Црној Гори и изигравања демократије у Македонији. У исто време, представницима НАТО држава уста су пуна демократије, владавине права и покушавају да своје заоштравање према Русији и све више према Кини представе као сукоб супротстављених вредности“, наводи Павић.
Русија и Кина, које се, према његовим речима, залажу за мултиполарни свет, пријатељски се односе према Српској и Србији и за разлику од већине НАТО држава не угрожавају српску државност.
„Према томе, не само што је у интересу српског народа са обе стране Дрине да се сврста уз своје осведочене пријатеље, а не непријатеље, већ су и вредности које нуде те пријатељске државе — мултиполаризам, немешање у унутрашње ствари других држава и поштовање међународног права — много ближе српском народу, него оне које сада нуди НАТО“, сматра Павић и додаје да Срби никада нису били на погрешној страни историје, па неће ни у овом тренутку.
