Када су 19. априла 2013. године тадашњи српски премијер Ивица Дачић и Хашим Тачи у Бриселу потписали споразум, који ће по граду у коме је потписан понети и име, на Западу су реаговали са одушевљењем.
Тако је новинар британског „Гардијана“ Пјотр Смолар неколико дана пошто је споразум потписан егзалтирано написао да без обзира што Европа кубури са добрим вестима, Бриселски споразум може да се окарактерише као историјски.
„Четрнаест година после рата он представља прву формалну основу за нормализацију односа између два суседа, дефинишући услове за децентрализацију севера Косова насељеног Србима“, написао је Смолар.
Према његовим речима (из 2013. године), споразум отвара европску перспективу за цео регион, а посебно је наглашен успех европске дипломатије на челу са тадашњом високом представницом за спољну и безбедносну политику ЕУ Кетрин Ештон.
Међутим, већ се по лицима потписника могло видети да споразум неће бити дуга века. Као што и није био. На шестогодишњицу потписивања документа који је оцењен „историјским“, слободно се може рећи да од њега није остало ништа.
Да тако стоје ствари и да у постојаност Бриселског споразума не верују чак ни званичници ЕУ, може се закључити и из очајничке жеље Федерике Могерини, која је на месту високе представнице за спољну и безбедносну политику ЕУ наследила баронесу Кетрин Ештон, да Србија и Косово потпишу „свеобухватан и обавезујући споразум“ пре истека њеног мандата у мају.
У петнаест тачака Бриселски споразум је предвидео окупљање општина са српском већином у заједницу, касније названу Заједница српских општина, која би, иако подложна косовским законима, имала овлашћења у областима економског развоја, образовања, здравства и урбанизма.
Иако је требало да полицијске послове по слову споразума преузме Косовска полицијска служба (КПС), њен командант би на северу требало да буде Србин, а да састав полиције у српским областима одражава етничку структуру. Слично је предвиђено и када се говори о судовима. Споразум је предвидео отварање одељења косовског апелационог суда у Северној Косовској Митровици, а судије је требало да буду претежно српске националности.
Камен спотицања постала је Заједница српских општина, која до данас није формирана, јер су политичке вође косовских Албанаца на разне начине минирале овај део споразума. Косовски уставни суд прогласио је овај део споразума неуставним, а пред формирањем ЗСО налазиле су се и политичке препреке — међу косовским Албанцима није било политичке воље да се ЗСО формира.
Заправо, Бриселски споразум није решио ниједно круцијално питање важно за нормализацију односа између Срба и косовских Албанаца. За званичнике српске државе Хашим Тачи је био и остао председник привремених косовских институција, а Косово и Метохија су део Србије.
Са друге стране, за албанску политичку елиту са КиМ Бриселски споразум био је само још један корак у признавању политичке легитимације косовске независности — енергетски споразум, споразум о позивном броју, споразум о судовима, као и део Бриселског споразума о одржавању локалних избора у српским заједницама по косовским законима само је требало да послужи том циљу.
Тачи и други косовски политичари су се надали да Србија неће спречавати учлањење Косова у међународне институције. Међутим, Србија није одустајала од одбране своје територије.
Иако је Дачић, суочивши се са бројним критикама због потписивања Бриселског споразума, изјављивао да се ради о најбољој понуди коју је Србија могла да испослује, наша земља није одустајала од одбране свог интегритета. Успеси постигнути приликом покушаја Косова да се учлани у Унеско или Интерпол речито говоре о томе.
Мртвачки ковчег Бриселском споразуму на крају је скројен у Приштини одлуком да косовски Албанци отпочну економски рат против Србије увођењем царина од сто одсто на српску робу.
После тог потеза су сви напори да се дијалог настави прекинути. У међувремену, десетак земаља повукло је признање косовске независности, а косовски званичници на челу са приштинским „министром спољних послова“ Беџетом Пацолијем испадали су комични када су по холовима зграда међународних институција „лобирали“ за косовску независност и учлањење Косова у међународне институције.
Истовремено, у јавности су се појавиле и идеје о разграничењу Срба и Албанаца, као и о размени територија, а дијалог је, са све већим мешањем САД и Русије, почео да измиче из руку ЕУ, чиме су снови Могеринијеве о томе да ће баш она бити заслужна за крај последњег балканског конфликта коначно распршени.
Пред српском државом и политичком елитом косовских Албанаца тако се отворило ново поглавље, у коме се коначно решење косовског питања не види на хоризонту. Српски званичници, који су се приликом потписивања споразума правдали да се ради о најбољој могућој понуди у том тренутку, успели су да ситуацију донекле преокрену у своју корист, а косовски Албанци, захваљујући нервозним потезима и неиспуњавању одредаба Бриселског споразума, све чешће су принуђени да играју улогу негативаца.
Далеко од тога да је Србија успела да из политичке агенде главних западних земаља избрише подршку косовској независности, али после дугог застоја и успеха косовских Албанаца, време у коме косовски Албанци не пристају на формирање ЗСО и отпочињу економски рат против Србије, уз истицање максималистичких циљева у преговорима (косовски парламент је усвојио Платформу о преговорима са Београдом, у којој је као крајњи циљ зацртано српско признавање независности), српска позиција се у погледу Косова и Метохије знатно поправила.
Време и догађаји су прегазили Бриселски споразум. Сада је остало само питање како наставити дијалог, пошто нико од заинтересованих страна не сматра да су статус кво и замрзнути конфликт решење. Међународна конференција о косовском проблему, незванично најављивана неколико пута, није ни на видику. Једино је сигурно — Брисел више неће бити једина адреса на којој ће Београд и Приштина разговарати.
