Новинар Спутњика Сандра Черин разговарала је са Пророковићем о односу дела српске и светске јавности према немилим призорима из Богородичне цркве у Паризу.
Богородична црква у Паризу јесте бисер готичког сакралног градитељства, али је и Богородица Љевишка у Призрену врхунац источног, византијским утицајем продуховљеног стваралаштва. Нотр Дам јесте место од историјског значаја за Французе, али је и Ловћен место од историјског значаја за Србе.
Митрополит Амфилохије је 2017. године постхумно одликовао Иса Махмутовића. Разлог за то бејаше догађај који се на врху Ловћена одиграо три и по деценије раније. Махмутовић је, као грађевински радник, доведен са групом колега да сруши Његошеву заветну цркву. Одбио је ту нечасну работу уз образложење:
„Нећу да рушим нечију светињу, да укаљам образ и руке, да на ђецу бацим срамоту и проклетство!“.
Исо је, очекивано, завршио на саслушању у просторијама Државне безбедности, али га је убрзо опевао гуслар Сава Станишић стиховима:
И не могу руку да подигнем своју,
на светињу српску што пред нама стоји,
ја поштујем вјеру, и туђу и моју,
тешко оном ко се од Бога не боји!
Нажалост, црква-капела посвећена Светом Петру Цетињском није сачувана, Махмутовићев чин је њено рушење одложио, али не и спречио. Према ранијем пројекту Ивана Мештровића, на истом месту је сазидан маузолеј.
Иначе, капелу су најпре срушили аустроугарски војници 1916. године, пославши 11. јануара телеграм команди у Бечу:
„Пао је Ловћен, бастион српства.“
Његошеве кости пренели су у Цетињски манастир. Ипак, брзо након Великог рата црква је обновљена после одлуке Синода и наредбе Александра Карађорђевића да се то учини, а све уз стручни надзор чувеног Николаја Краснова. И красила је Ловћен док комунисти нису наставили од места на ком је Аустроугарска застала.
Светињу једног народа требало је уништити, тако се поткопава историјско памћење. Истина, комунисти су све увили у нови идеолошки симболизам, Његоша представили југословенским интелектуалцем, а не српским владиком, док су Хабзбурзи имали другачији план, повезан са њиховим геополитичким циљевима.
Амфилохијева одлука да отргне од заборава храброг Махмутовића значајна је и зарад подсећања да у сваком невремену постоје људи спремни да бране вредности, чијим се примером треба руководити, али и због упозорења на последице које данашње невреме доноси.
Милогорство се показује горим и од комунизма, оно спаја геополитичке циљеве „нових Аустроугара“ са НАТО тумачењем савремене историје, па за нашег великог Рада Томова ту нема места. Његош је у Црној Гори протеран из уџбеника.
Можда је неко послао и телеграм команди у Вашингтону:
„Укинут је Његош, каријатида српства.“
Нема места ни за цркву која је под сталним притиском, отуда и недавни покушај рушења крстионице у Тивту.
Зато ће, на први поглед, деловати чудно изјава Мила Ђукановића да „Црна Гора стоји уз Француску у обнови катедрале Нотр Дам“, јер је то „симбол Француске и наше европске културе“.
Још парадоксалније звучи твит Хашима Тачија, који је убрзо након избијања пожара у Паризу написао како је то „катастрофа не само за европску, већ и за светску културу“.
Колико јуче Тачијева парамилиција организовала је паљење бројних хришћанских светиња на Косову и Метохији. Богородична црква у Паризу јесте бисер готичког сакралног градитељства, али је и Богородица Љевишка у Призрену врхунац источног, византијским утицајем продуховљеног стваралаштва. Нотр Дам јесте место од историјског значаја за Французе, али је и Ловћен место од историјског значаја за Србе.
Ђукановић, Тачи и читав ред разних политичара и њихових следбеника то свесно заборављају, има и оних који то не могу схватити. Они ће истовремено лелекати над судбином париске Богородичне цркве и наставити да руше оно што се тиче историје и традиције народа из којег су потекли или простора на којем живе. Као што ће они који су највише замерали српским владама што помажу обнову изгорелог Хиландара, сада бити најгласнији да се буџетским парама подупре обнова Нотр Дама. И ничега ту за њих неће бити чудног, нити парадоксалног.
Нотр Дам, то је Запад, са великим „З“, дакле и Цивилизација, са великим „Ц“. Центар света, благостање и све што уз то иде. А ми смо далека каљуга, мочвара, како се некада писало на географским картама „простор насељен варварима“, или — Terra des Leones. Хиландар им дође као некакав симбол антизападњачког, нецивилизацијског. Одрећи се традиционалног и историјског, самим тим и духовног и просторног, постаје императив, то је пречица ка центру света, благостању и свему што уз то иде.
Зато и слепо праћење НАТО-а. И прихватање сваке идолатрије која долази из идеолошких кухиња западњаштава, а што је тако сјајно описао Александар Зиновјев.
Наивно и глупо пренебрегава се чињеница да су неки претходници управо због истих циљева рушили цркву на Ловћену, на њеном месту подизали маузолеј. И докле смо стигли? Остадосмо периферија, у сваком погледу.
Очување „наше“ европске културе почиње одбраном наших вредности које су део европског наслеђа, исто као што се „катастрофа за светску културу“ спречава борбом за очување византијског наслеђа оваплоћеног у српском средњовековљу. Требало би да је једноставно.
Ко жали над изгорелим Нотр Дамом, не избацује Његоша из уџбеника, не руши крстионице по Црној Гори. Ко ламентира над великом трагедијом, не негира улогу и значај Светих Архангела, Високих Дечана, Грачанице.
Исо Махмутовић је то одлично знао. Зато је одбио да руши.
