Мјере тајног надзора, праћење и прислушкивање безбједносно интересантних лица у земљи попут Црне Горе, која је у не тако давној прошлости имала горко искуство Информбироа, када су њени грађани масовно слати на Голи оток, готово да имају култни статус.
У новије вријеме јавност је прије неколико година прво снажно уздрмала афера „Листинг“, а затим шокирала афера праћења и прислушкивања страних дипломата, посебно оних из водећих земаља-чланица НАТО-а. Након што је 2010. Црна Гора увела закон који омогућава примјену тајног надзора над више стотина људи, многи су помислили да ће то значајно допринијети сузбијању организованог криминала у земљи.
Како су пак резултати у борби против организованог криминала по општем мишљењу поприлично танки, из опозиције често тврде да мјере тајног надзора власт превасходно злоупотребљава како би се обрачунала са политичким неистомишљеницима. У последње вријеме, међутим, све више се шушка и о томе да се ове мјере у значајној мјери користе и приликом обрачуна између разних интересних кланова у оквиру владајуће Демократске партије социјалиста (ДПС).
Уредник портала „Борба“ Дражен Живковић напомиње да у Црној Гори наравно постоје одређени таргети унутар друштва који су занимљиви служби за праћење и прислушкивање, али наглашава да се у последње вријеме та служба „све више претвара у службу за прислушкивање људи унутар ДПС-а који не мисле исто као неки други дио ДПС-а, а тек онда за прислушкивање криминалаца, опозиције, НВО сектора, новинара и медија“.
„Ако занемаримо криминални сегмент који мора да потпада под мјере тајног надзора, њихов фокус је опозиција, опозициони прваци, посланици, опозициони медији, НВО сектор (поготово критичари власти), и у новије вријеме долазимо до сета занимљивих људи, а то су чланови ДПС-а у којем евидентно постоје разноразни кланови, тако да се више не зна ни шта раде или мисле једни о другима“, каже Живковић за Спутњик.
Парадокс у цијелој причи, по Живковићевом виђењу, јесте да је Црна Гора последњих 30 година фактички једнопартијски систем у којем је ДПС држао све под контролом, те да је доскоро увијек постојала само једна служба која се бавила пословима праћења и тајног надзора „безбједносно интересантних лица“.
„Међутим, у посљедњих неколико година испоставља се да у Црној Гори постоје најмање 3-4 центра за прислушкивање. Агенција за националну безбједност (АНБ) има свој центар за прислушкивање, Министарство унутрашњих послова тј. Управа полиције има свој, који је стациониран у (подгоричком насељу) Загоричу. Такође, војска, односно Министарство одбране и Војнообавјештајна служба, имају свој центар за прислушкивање, што су већ три различита центра на различитим локацијама. Ипак, не би ме изненадило да и нека параполицијско-политичка обавјештајна служба унутар самог система или неки политички клан владајуће партије такође има могућност за такво нешто“, подозрив је Живковић.
Све то је, како додаје, јасан знак колико је безбједносно окружење у Црној Гори нестабилно и колико „више нико никоме чак ни у ДПС-у не вјерује“.
Новинарка дневника „Вијести“ Јелена Јовановић такође сматра да опозициони политичари, медији и невладине организације нису једини за које се сумња да се налазе под мјерама тајног надзора. Она појашњава да је то због тога што је све чешћи обрачун и унутар самог владајућег ДПС-а.
„Они то чине по својим клановима унутар партије, као и у полицији, тајној и јавној, и ту моћ и те како злоупотребљавају да би једни друге касније, народски речено, ’имали у шаци‘“, каже Јовановићева.
Она посебно у том смислу истиче примјер премијера Душка Марковића, који је, како подсјећа, био и бивши шеф АНБ-а.
„Ми сви мислимо да је он ’црна кутија‘ јер је био на извору података и просто је могао да зна и крвна зрнца за свакога ко му је интересантан, јер иако закон о АНБ-у јасно прописује шта све они морају да предузму да би добили одобрење да неког прате, убијеђена сам да су ту моћ небројено пута злоупотребили управо за личне интересе. Чак мислим да су се појединци хвалили тиме да могу да добију нечији листинг и комплетну комуникацију јер имају неког у том сектору који би требало да буде најповјерљивији у полицији, а који ми зовемо ’слушно одјељење‘, односно сектор за праћење“, објашњава Јовановићева.
На питање да ли су Црногорци понекад због специфичног историјског искуства склони умишљању, па стално страхују да и њих неко тајно прати и прислушкује, наша саговорница сматра да црногорски грађани често не страхују без разлога, иако већина њих можда на моменте бива „параноична“.
„Њихов страх је оправдан управо због тога што смо свједоци да су мјере надзора злоупотребљаване. Чак смо имали и аферу ’Листинг‘, која говори о томе да и грађани који се не баве ниједном криминалном активношћу и не угрожавају безбједност државе страхују оправдано“, каже Јовановићева и додаје да у прилог страху обичних грађана говори и чињеница се мјере тајног надзора не спроводе довољно ефикасно према онима који нас угрожавају.
„Више од 30 ликвидација у Црној Гори није спријечено, што значи да безбједносне службе нису користиле мјере на прави начин. Мислим да је страх оправдан и из разлога што никад нико није добио податак о томе да је био прислушкиван, праћен и сниман и да то није резултирало подизањем оптужнице, јер би по закону грађанин требало да буде обавијештен ако су се над њим спроводиле мјере. Нажалост, у Црној Гори то нико не чини и не знамо кога су све они и по чијем налогу као и за чији рачун пратили и снимали“, децидна је наша саговорница.
Јовановићева закључује да је питање злоупотреба мјера тајног назора у Црној Гори увијек отворено, те да увијек постоји бојазан од тога да ће људи који раде у полицији прекорачити своја овлашћења, па сугерише да је коначно дошло вријеме да се подвуче црта и да се затражи да и АНБ и јавна полиција објаве првенствено колико грађана је било под мјерама таквог надзора, по чијем налогу је то рађено и који су резултати тих мјера.
