Ових дана навршило се сто година од оснивања најјаче и најмасовније политичке партије свих времена не само у Србији него и на простору некадашње, заједничке државе — Комунистичке партије Југославије (КПЈ).
Партија која је обележила једну епоху, формирана је као Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста) на Конгресу уједињења, који се одржао од 19. до 23. априла 1919. у Београду.
Оснивање свејугословенске радничке партије покренула је у фебруару те године Српска социјалдемократска странка, али се на њен позив нису одазвале Социјалдемократске странке Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине и то је био први проблем будуће КПЈ, каже за Спутњик историчар др Коста Николић. Односно, ушле су левичарска групе из тих странака.
„То је била класна странка, али због различитог тумачења националног питања од стране тзв. аустро-марксиста, односно тих странака које су постојале у некадашњим деловима Аустроугарске, није дошло до пуног уједињења. До пуног уједињења је дошло на Вуковарском конгресу 1920. године, кад је створена Комунистичка партија Југославије и тад је она постала део комунистичке Треће интернационале, која је класно питање претпоставила националном“, подсећа Николић.
КПЈ је на изборима за уставотворну скупштину Краљевине СХС у новембру 1920. године добила 59 од укупно 419 мандата и постала трећа по снази у држави „због свог изразитог антијугословенства“. Партија је, пре свега, окупљала антијугословенске националисте и за њу су у већини гласали људи из радикалних левичарских група који су били против стварања заједничке државе Јужних Словена.
„Та партија је гробар Југославије деведесетих година и тог ’левичарства‘ класичне социјалдемократије или хуманистичког дискурса тешко да ћете наћи код њих. Наћи ћете национално питање од 1920. до 1990. године и та фракција се управо цепала у свим својим фракцијским борбама од 1920. до 1990. године по националном питању. Она је цео корпус борбе за радничка права и еманципацију тих слојева сводила на национално питање. И по тим шавовима су пукле обе Југославије“, сматра Николић.
И пре оснивања КПЈ, у Србији је била јака Социјалдемократска партија, подсећа наш саговорник, а прво цепање унутар нове југословенске партије било је — српско. На једној страни је била класична социјалдемократска прича о класној борби за права потлачених радника и о пролетерској револуцији у класном смислу. Ту фракцију предводили су Драгиша Лапчевић и Живко Топаловић.
„Међутим, током 1920, кад се стварала КПЈ, значајнију групу унутар српског корпуса водили су Филип Филиповић и Сима Марковић, митске личности српског и југословенског комунизма. Обојица су страдала у Стаљиновим чисткама 1938. године, а њихова парола је била — изван бољшевизма нема социјализма. И то је био први отклон. Велика група српских социјалиста је била против учлањења у Трећу интернационалу, као и други изворни социјалисти у Хрватској, Словенији и БиХ. И то је та линија цепања. Уласком у Трећу интернационалу, КПЈ је постала секција Треће комунистичке интернационале а не аутентична југословенска партија“, објашњава наш саговорник.
Већ идуће године КПЈ је посегла за тероризмом — покушајем атентата на регента Александра Карађорђевића и убиством Милорада Драшковића, министра правде који је прокламовао Обзнану 1920. године, а онда се режим сурово обрачунавао са комунистима, који су били у илегали све до почетка Другог светског рата.
После рата дошло је до преокрета кад је КПЈ постала владајућа партија, створила је комунистичку Југославију која се распала 1991. године „у серији крвавих етничких сукоба“.
Партија се делимично трансформисала 1952. на Шестом конгресу у Загребу и променила име у Савез комуниста Југославије (СКЈ) али никад није извршила унутрашњу демократску трансформацију. После ’60-их и ’70-их година прошлог века она се цепала по републичким шавовима, тако да је распад земље дочекан са шест републичких партија, истиче Николић.
Уз то, како се мењала позиција СФРЈ у блоковски подељеном свету, тако је и СКЈ „пружао руку ка реформама“, али ниједна реформа није изведена до краја. СКЈ је до краја остао партија која је почивала на базичном принципу свих комунистичких партија — демократском централизму.
Мање-више и све партије у данашњим бившим југословенским републикама почивају на принципу демократског централизма.
„Немају ту унутарпартијску демократију, што је главна вододелница да би се разликовале ауторитарне од демократских партија. Ако једна партија нема унутарпартијску демократију, односно ако не толерише мањину, онда она није демократска. Ни данас не постоји таква партија која ће толерисати мањину. Све се врти око демократског централизма и терора већине над мањином“, наглашава Николић.
Он сматра да је у старту у Комунистичку партију била уграђена клица њеног распада, што није морало нужно да остави тешке последице, али је до таквих последица дошло зато што је та странка била владајућа у Југославији од 1945. до 1990. године. Зато је распад партије био увод у распад државе.
Комунистичка партија од почетка није могла да се држи класног приступа него се уплела у комплексну причу етничких разноврсности у Југославији, а ту причу, упркос својим напорима, није успела да реши на адекватан начин.
Ипак, СКЈ је доста учинио на еманципацији радничке класе у СФРЈ, јер је радничка класа била владајућа у Југославији, оцењује Николић.
„Међутим, требало би да уђемо у анализу како су људи из села, посебно у Србији, премештени у градове, у фабрике, јер је императив епохе био индустријализација, па смо изгубили сељаке, произвођаче на селу, а нисмо добили радничку класу, него оно што је у време мог одрастања у социјализму било познато као полутани“, каже Николић.
Несумњиво је да је ситуација у социјалистичкој Југославији кад је упоређујемо са источним блоком а посебно са Совјетским Савезом била боља у правима радничке класе, као и да је тај систем био праведнији за малог, обичног човека него што је данашњи. Данас живимо у једној епохи која је немилосрдна и која признаје само новац као мерило свих вредности, а у доба социјализма није било тако.
„Социјализам је био праведнији систем за мале обичне људе који чине суштину живота сваког друштва, али није успео да структурно реши многе изазове. А питање је да ли је и могао“, закључио је Николић.
