Руски новинар Олег Дмитријев медијски је консултант у Спутњику, а у Београд је дошао на позив организатора међународне конференције „Крај некажњивости за злочине над новинарима“, посвећене злочину који је НАТО извршио 1999. бомбардујући зграду РТС-а.
Дмитријев је каријеру започео као новинар локалних медија у Русији, а почетком деведесетих прикључио се америчкој телевизији Си-Ен-Ен. У разговору за Спутњик говорио је како су се светски медији променили током тридесет година.
Током деведесетих било је лако добити стипендију за стажирање широм света, а Дмитријев је, као професор енглеског језика по образовању, одлучио да се окуша у тада најпознатијем глобалном информативном систему.
„Током деведесетих они (Си-Ен-Ен) имали су веома успешну емисију под називом ’CNN World Report‘. То је двочасовна емисија која се емитовала једном недељно која је приказивала ситуацију у некој земљи очима оних који у њој живе — кроз очи Срба, Румуна, Кинеза, Јужноафриканаца, Руса… То је било нешто никада до тада нисам радио. Заузврат, они су организовали међународне конференције по целом свету на које су позивали новинаре из свих крајева света на којима је говорило много интересантних говорника“, прича Дмитријев.
Међу говорницима су били покојни израелски премијер Јицак Рабин, вођа ПЛО Јасер Арафат, Бил Клинтон, Џорџ Буш, Ал Гор, Медлин Олбрајт и други политичари који су се у тим тренутку налазили у врху светске политике.
„Било је добро то што смо могли да им отворено постављамо питања. Била је то прилика да објаснимо своје ставове; нисте морали да се сложите са свиме што вам је презентовано путем мејнстрим медија“, каже он.
Међутим, када је 1999. отишао на конференцију у Атланту, схватио је, како каже, да су догађаји у СРЈ представљени само из једне перспективе — да су Срби починили геноцид.
Почео је, каже, тада да поставља питања јер извештаји о геноциду нису доказивали да су српске снаге безбедности починиле оно за шта су оптужене.
„Сви су били згрожени наводним злочинима, а када сам питао где су докази, нисам добио одговор. Питао сам Медлин Олбрајт да ли је хумано бомбардовати цивиле у 21. веку и одједном сам схватио да имам пријатеље међу Италијанима, Румунима, сви су они били новинари као и ја и формирали смо један просрпски лоби“, са осмехом каже Дмитријев.
„Био сам поносан што сам поставио та питања — једноставно, нешто се није уклапало у њиховој причи. Чак ми је и Тед Тарнер (бивши власник Си-Ен-Ена) пришао и честитао ми што слободно изражавам властито мишљење. Одговорио сам му да се не ради само о мишљењу, већ о истини. Имам мишљење, али нисам чуо истинит одговор, јер нешто ту заиста није у реду, одговорио сам му“.
Коначни раскид са Си-Ен-Еном догодио се убрзо после 11. септембра 2001, када је Дмитријев у својим прилозима исказао забринутост за то како ће се америчка интервенција у Авганистану одразити на становнике централноазијских република бившег СССР-а, што се, како каже, није слагало са уређивачком политиком ове америчке телевизије.
Постали су исувише корпоративни, објашњава.
У односу на пре десетак година, новинарство се променило, према Дмитријевљевим речима, тако да данас није више у питању давање извештаја, већ више причање приче. Уз то, новинарство је постало брже, а будућност новинарства види у подкасту — видео или аудио записима који се деле преко интернета.
„Мислим да медији постају бржи и разговорљивији. Телевизија неће нестати, без обзира на интернет. Ни радио неће нестати јер се ради о најједноставнијој врсти комуникације. Али мислим да ће подкасти постајати све популарнији. Ако умете да испричате причу, били новинар или не, постаћете популарни“, сматра Дмитријев.
На питање о „малигном руском утицају“, за шта поједине западне владе највише окривљују Спутњик и телевизију Раша тудеј, Дмитријев се од срца насмејао:
„Дозволите ми да вам признам нешто. Свако јутро пре него што кренем на посао да лажем људе широм света, обично попијем чашу вотке, што гарнирам пилулом за допинг, што користи сваки руски спортиста и после тога се бавим пропагандом. Када се вратим кући, попијем још једну чашу вотке и узмем другу пилулу. То је мој начин живота.“
То је одговор који би вероватно задовољио званичнике Велике Британије, међутим, приче о руском утицају су мит, и то веома стар мит, који датира још из доба када је убијен амерички председник Џон Кенеди. Тада се руски утицај називао „руском везом“ (Russian Connection).
„Чињеница да се Хладни рат завршио не важи ако доведете у питање западно гледиште у политици или начин на који њихови медији представљају ствари. У том случају ваши опоненти ће вас блокирати. Међутим, имате право да испричате своју верзију приче, да искажете сопствено мишљење“, каже Дмитријев.
Да би објаснио како функционишу антируски митови на Западу, за пример узима изјаву Бориса Џонсона, доскорашњег британског министра спољних послова, који је након наводног тровања Сергеја Скрипаља изјавио да је Русија небезбедна земља и да британски навијачи не би требало да иду на светско првенство у фудбалу. На светско првенство дошло је јако мало британских навијача, који су својим очима могли да се увере да Џонсон није говорио истину.
„Спутњик покушава да исприча приче које остатак света хоће да игнорише. На пример, Крим је на Западу табу. Али и тамо живе људи, тамо се досељавају људи који желе да започну нови живот, инфраструктура се побољшава… Међутим, нико на Западу није заинтересован јер се то коси са званичним гледањем на ствари. Ствар је у томе како направити причу која ће бити пријемчива широкој публици. Морате да будете блиски са својом публиком, али и да им пружите причу написану на другачији начин. То је другачији поглед на свет, а он има право на постојање“, каже Дмитријев.
Спутњик у Естонији игноришу званичници те земље, што их није спречило да постану један од најчитанијих политичких веб-портала у тој земљи, додаје наш саговорник. Међутим, има и драстичнијих примера опресије, као што је случаја нашег колеге Кирила Вишинског, који се још увек налази у Украјинском затвору, напомиње он.
Дмитријев је такође и професор на московској Вишој школи економике, која је руски пандан британској Лондонској школи економије (ЛСЕ), на Факултету за медије, а повод његовог доласка у Србију је и успостављање сарадње са Београдским универзитетом.
Са њим је дошла и делегација Више школе економике, која је на Факултету политичких наука разговарала са српским професорима и студентима о могућности размене студената и професора.
„Размену професора успоставићемо веома брзо, јер то је најлакше учинити. Што се размене тиче, ићи ћемо корак по корак. Оно што можемо да понудимо је стажирање у разним медијима, као што је Раша тудеј. Желимо да учимо људе новом начину новинарства, а програми наставе ће се одвијати на енглеском. Надамо се да ће српски студенти који се пријаве за програм, када се врате у Србију почети да раде за Спутњик. Можда не за Спутњик него за конкурентске медије, али важно је да науче каква је моћ алтернативних медија“, закључује Дмитријев.
