Међународна организација „Спорт за све“ (Sport for all) после најновијег скандала са допинговањем спортиста преко њихове сопствене крви упозорила да је то постао „један од главних проблема у светском спорту“.
Аустријска полиција је заједно са Тужилаштвом Немачке у акцији „Пуштање крви“ током такмичења у тој земљи ухапсила скијаше из Аустрије, Естоније и Казахстана, који су користили специфичну врсту допинга, која се практично, своди на ауто-трансфузију. Првооптужени немачки лекар Марк Шмит је од сваког спортисте за сезону узимао по неколико хиљада евра за такав допинг, а у Ерфурту у Немачкој је откривена тајна лабораторија са препаратима за допинг, контeјнерима за чување крви и апаратима за саму трансфузију са центрифугом.
Председник Одбора за допинг контролу у Антидопинг агенцији Србије (АДАС) др Ненад Дикић каже да није реч о новој методи и напомиње да се она од самог почетка налази на листи забрањених допинг средстава.
Упражњава се најмање последњих тридесетак година, истиче он и подсећа на случај тако допингованих аустријских скијаша на Олимпијади у Торину 2006. године, када је у филмском бекству пред карабињерима чувени тренер Валтер Мајер завршио у болници, а потом и у затвору.
Аустријанци су одмах потом основали полицијску јединицу „Соко“ са 35 чланова, која је требало да сузбије такве проблеме у спорту, који је за њих национални број један и у коме доминирају.
Објашњавајући како том врстом допинга спортисти подижу своје способности, др Дикић је указао да је ствар у повећању броја еритроцита у организму.
„Суштински, живот еритроцита је 120 дана и ако пред неко такмичење узмете своје еритроците и своју крв замрзнете за одређени тренутак, а у међувремену ваша коштана срж произведе нове еритроците да би надокнадила недостатак, када будете вратили крв, нећете имати рецимо четири милиона еритроцита, него шест милиона. На тај начин ћете бити супериорнији. Зато што ћете имати више носача кисеоника, а кисеоник је, поготово у спортовима који изискују велики напор такмичара, суштинска ствар“, каже саговорник Спутњика.
Међутим, он напомиње да иако је та врста допинга била од почетка забрањена, није од почетка и контролисана, зато што је било јако тешко да се утврди да је неко дао сам себи крв.
„Оно што је прекретница у допинг контроли, јесте увођење биолошког пасоша, који су од 2005. почели да користе бициклисти, а врло брзо и скијаши. Можемо да кажемо да је за последњих 10 година вероватно око хиљаду људи кажњено због промене у биолошком пасошу, али без позитивног аналитичког налаза. Шта то значи? Није било потребно да се узме њихов узорак и пошаље у лабораторију на анализу, него је праћењем њихових података у дуготрајном периоду, у случају одступања од оних у биолошком пасошу, утврђено да су они недвосмислено користили неку супстанцу и да су се допинговали“, објашњава Дикић.
Он указује на случај чувеног америчког бициклисте Ленса Армстронга, коме допинг није могао да буде доказан пре увођења биолошког пасоша, али и напомиње да су у то време у бициклизму малтене сви били допинг позитивни.
Дикић указује да треба овде правити разлику између допинга и бржег опоравка организма после повреда, какво је узимање сопствене плазме у којој су тромбоцити. Та терапија, која је постала позната по томе што је користи тенисер Рафаел Надал, од 2011. године није на допинг листи и, како каже, примењује се на пет-шест места и у Београду.
Технолошки напредак, али и биолошки инжењеринг у 21. веку је такав какав нисмо могли да замислимо, а на питање да ли тако напредује и идеја о модалитетима допинга, саговорник Спутњика каже да страшно напредује.
„Оно што ми можемо да очекујемо, то је генски допинг. А генски допинг је у принципу нешто што је забрањено као и крв, али ми и даље нисмо у стању да детектујемо разне ствари. И не само да детектујемо. Ради се о томе да решење мора да буде универзално за цео свет, јер на свету постоје 34 лабораторије и оне јединственим, истим методама морају да детектују и раде тако да сваки спортиста на исти начин буде санкционисан“, указује председник Одбора за допинг контролу АДАС-а.
Проблем је, како напомиње, у томе што неке методе које се користе у генетици нису лаке за детектовање. Недавно су се, каже, новинари распитивали о заинтересованости Бразилаца за генотипизацију, како би спречили повређивање својих фудбалера.
А на питање где све то води и хоћемо ли једног дана доћи у ситуацију да организујемо посебно такмичења за допинговане и она за „чисте“ спортисте, Дикић каже да је својевремено било чак и идеја да антидопинг агенције престану да раде тај посао, да се дозволи допинг, па ко хоће, нека ризикује живот.
Објашњавајући шта је у суштини узрок коришћења допинга, он каже да новац ту није главни разлог.
„За државе је то доказ супремације, престижа. Гледају како да покажу једни другима да су бољи. А за спортисту је то ултимативна ствар, јер је њима основни циљ попети се на постоље. Има толико испитивања где они кажу да су спремни да учине све да добију медаљу, па макар сутрадан умрли“, истиче Дикић.
Та идеја да се стане на олимпијско постоље, да добијете онај венчић и златну медаљу је нешто што за њих нема цену, каже он за Спутњик.
