У региону се одржавају два састанка на високом нивоу посвећена регионалној сарадњи — први, који је 7. и 8. маја и одржава се у Будви је Четврти форум ЕУ за јадранско-јонски регион (ЕУСАИР), а други, с обзиром да се одржава на нивоу шефова држава и влада, можемо да закључимо да је и важнији, јесте састанак у оквиру иницијативе „Брдо-Бриони“, који се одржава у Тирани 9. маја.
Иако означена као један од приоритета српске спољне политике, како стоји на веб-страници Министарства спољних послова Србије, регионална сарадња, чини се, у јавности више нема онај значај какав је имала у првој деценији новог века.
Ако се присетимо, прве такве иницијативе, којима је Србија (тада у саставу СРЈ, а касније и државне заједнице Србија и Црна Гора) приступила после 5. октобра, као што су Процес сарадње у југоисточној Европи или Пакт за стабилност у југоисточној Европи, биле су представљене као епохални спољнополитички домети. Како је време пролазило, све је мање вести о активностима сличних иницијатива представљано јавности.
Ко данас зна како се зове некадашњи Пакт за стабилност и где му је седиште? Трансформисан је 2008. у Регионални савет за сарадњу (РСС) и седиште му је у Сарајеву.
Само на једну од 14 регионалних иницијатива, у колико их је Србија чланица, јавност је обратила пажњу, а да се није радило о предстојећем састанку — на Централноевропску зону слободне трговине (ЦЕФТА) и то не по добрим вестима, већ онда када је приштинска администрација увела царине на робу из Србије.
ЦЕФТА је можда парадигма става јавности о регионалним иницијативама, који се може свести на неколико речи — постоје, али не функционишу. Да ли је то баш тако и зашто је тако? Испуњавају ли регионалне иницијативе своју мисију, а она се према речима аналитичарке београдског Института за међународну политику и привреду Марине Костић своди на три циља: стабилност региона, евроинтеграције и отварање економских иницијатива.
Ако се у обзир узме да је то био мотив за покретање свих иницијатива за сарадњу у региону, може се рећи да је он успешан у мери која још увек држи регион на окупу и тера представнике држава да разговарају, виђају се и сусрећу, каже Костићева.
„Постоји неки оквир у коме они могу да функционишу и да се колико-толико одржава овај регион. Тако да бих рекла да је он успешан, али заиста не знам колико је интересовање друштва за то и колико је познавање регионалних иницијатива и стратегија. Мислим да је и одговорност политичких елита да на бољи начин представе резултате тих иницијатива и да можда зато постоји утисак да су оне неефикасне“, сматра Костићева.
Александар Гајић из Института за европске студије, пак, сматра да је слаба видљивост иницијатива и стратегија за регионалну сарадњу последица промењене геополитичке ситуације у свету и региону. Осим тога, према његовим речима, регионалне иницијативе се нису показале ефикасним у решавању проблема међу државама.
„Због чега је то тако? Пре свега зато што проблеми између регионалних актера, које су чланице свих тих регионалних иницијатива, не зависе само од њих и нису узроци само у њима, него од великих сила и њиховог присуства. У међувремену су се променили геополитички односи у свету, дошло је до промена у динамици моћи између великих играча на простору Балкана, а иницијативе су направљене у моменту када је постојао униполарни поредак“, објашњава Гајић.
Велики број нерешених питања и недовољна воља да се она разреше, уплитање великих сила узрокују да регионалне иницијативе делују неуспешно у решавању међудржавних спорова на простору југоисточне Европе, закључује Гајић.
Са друге стране, Костићева сматра регионалне иницијативе јединим оквиром за сарадњу на простору Западног Балкана.
„У којим моментима и на којим местима би се сусрели, на пример, премијери Србије и Албаније да није регионалних иницијатива?“, пита се она, „Дефинитивно постоји заостајање у решавању билатералних спорова, али исто тако мислим да они никада неће бити решени да немамо регионалне иницијативе и такве процесе.“
Половина регионалних иницијатива за сарадњу настала је у прошлој деценији. Неколико њих се бави техничким питањима, као што је регулација пловидбе реком Савом (која је у међувремену постала међународна река), друге се баве економском сарадњом, као што је ЦЕФТА, или миграцијама и расељеним лицима.
Онима које су се бавиле политичким питањима, као што је поменути РСС, чини се опао је значај и бачене се у сенку иницијатива насталих након 2010, на пример Берлинског процеса, покренутог 2014. или процеса „Брдо-Бриони“ и ЕУСАИР-а.
Ипак, када говоримо о успешности неке од регионалних иницијатива, не би требало сметнути са ума да се ради о процесима покушаја приближавања држава које између себе имају бројна нерешена питања, са дуготрајном историјом конфликата. Ако то узмемо у обзир, не би требало ни да очекујемо да тесна сарадња надвлада сукобе на Балкану у веома кратком року.
Своју жилавост организације за регионалну сарадњу показују и на тај начин да се у оквирима појединих од њих срећу чак и бивши шефови балканских држава и фотографишу се уз мирољубиве поруке.