Управо је он констатовао да одрасли људи не само да умеју да причају бајке већ каткад умеју и да их претварају у реалност.
Обична војничка прича
Није сваки дан да се неки гост на стадиону Спартака у Москви дочекује тако свечано, као што је то био случај када је на утакмицу стигао Касим. Чим су се отворила врата комбија, одмах се испред возила створило неколико фотографа и камермана, а наш херој, иако је још увек дечак, веома се добро снашао.
Иако се солидно држао, с времена на време се могла приметити блага трема која га је ухватила од камера. Није једноставно бити звезда у туђој земљи, уједно имати свега 13 година и, нажалост, само једну ногу.
Наиме, Касим је пореклом из Ирака, из Кербела, а пре неколико година изгубио је леву ногу кад је нагазио на мину. Нажалост, то је само једна „обична војничка прича“ за земљу у рату. До те мере обична, да је Касим, након детонације, одлучио да не оде право у загрљај родитеља, плашећи се да их не растужи, већ је остао у болници док доктори не санирају рану, па је тек након тога отишао кући.
„Наравно да је то био огроман шок за све нас. У почетку нам је свима било јако тешко, али смо се навикли“, прича Касимов отац о тужној судбини свога сина.
Међутим, ова „обична прича“ има и сасвим „обичан наставак“, будући да је Касим веома брзо научио да хода са штакама, а недуго затим и да игра фудбал. „Ништа тешко“, каже Касим када га питају како излази на крај са лоптом и само једном ногом.
„Играти фудбал на штакама је прилично једноставно. Чим је рана зарасла, почео сам са другарима да играм фудбал. Нису се сажаљевали нада мном. Знате, фудбал за мене није обична игра, желео бих да постанем прави фудбалер, као Меси — мој омиљени играч. Навијам за Барселону, али и за ирачку репрезентацију“, прича Касим.
Иако звучи невероватно постати фудбалер са једном ногом, Касим је озбиљан, баш као и они „одрасли људи“ који су одлучили да му у томе помогну.
Фотографија са последицама
Први у низу „одраслих људи“ који су решили да помогну Касиму био је Тајсир Мехди, који га је сликао како игра фудбал на штакама са другарима, а потом и освојио прву награду на фото-конкурсу „Андреј Стењин“.
„Много сам фотографија направио у том сиромашном крају Ирака. Деца тамо стално играју фудбал, јер не иду у школу. Само фудбал, од јутра до мрака. Једном сам угледао Касима како фудбал игра са штакама. Направио сам више од 100 фотографија како бих ухватио овај кадар који сам послао на конкурс“, испричао је фотограф.
Након тога је одлучио да доведе Касима у Русију, да га одведе на утакмицу, али и, што је најважније, организује медицински преглед у случају да постоји могућност да се Касиму направи одговарајућа протеза како би могао да настави да живи нормално. Управо је тако изгледао Касимов пут до Москве.
Нада је важнија од протезе
Када су Ирачане сместили за сто у ресторану стадиона, угостили боршчем и салатама, неко од навијача добацио је да нема шта Спартак неће да смисли како би „побољшао игру“. Управо стога се и родила потреба да се објасни да, поред квалитета игре, постоје и важније ствари за фудбалски тим. О томе је говорио и директор агенције „Русија севодња“ Дмитриј Кисељов.
„У Ираку је за време рата страдало много деце. То што се дешава данас је наш симболични гест. Позвали смо Касима да допутује у Русију како би му наши доктори омогућили нормалнији живот. То је наша порука — како да се деца врате нормалном животу. Променићемо живот Касиму набоље, сигуран сам да ће тај пример да покрене лавину дешавања“, истакао је он.
Да бол нестане
Међутим, пре него што је сам меч почео и Касим изашао на стадион Спартака, још за време ручка, у ресторан је ушао ни мање ни више него председник Националног медицинског истраживачког центра за хирургију Леонид Рошаљ, специјално како би погледао његову ногу. Свима је нестао апетит, не због страха, већ због наде да ће се нешто невероватно догодити.
И то се и десило — након једног брзинског прегледа господин Рошаљ је улио наду Касиму и његовом оцу да решење постоји. Како је рекао, неопходан је комплексан приступ проблему и физички и психички, али у руском институту раде стручњаци који знају како да помогну деци.
Додаје да постоји и могућност да се Касим подвргне још једној операцији да би могла да му се стави одговарајућа протеза, али да је све то потребно како би се решио „људски бол“, јер он мора да нестане.
Симболични шут
И тако је Касим, у пратњи оца, изашао на стадион, пред хиљаде навијача и мноштво фотографа и камермана. Не као навијач, један од хиљаду, већ као звезда. Примио је од играча лопту са аутограмима, дао неколико интервјуа, а потом и извео почетни ударац са центра.
Мало је вероватно да је било ко други из тог Кербела, одакле долази Касим, и где још увек могу да се у земљи пронађу мине заостале од недавног рата, доживео нешто слично као наш мали херој. Однекуд су се појавили добри људи и променили живот Касиму. Иако је тешко помоћи свој деци која су на неки начин страдали у рату, важно је направити повод, дати идеју. На крају крајева, милосрђе има моћ да уједини све.
