Најновији повод за исказивање незадовољства понашањем „великог брата“ с оне стране Атлантика Немци су пронашли у изненадном отказивању посете америчког државног секретара Мајка Помпеа, који је у последњи час уместо у Берлин, овог уторка отпутовао у Багдад.
Неки у Немачкој, констатује овим поводом „Вашингтон пост“, то „виде као још један доказ да се трансатлантски односи налазе у слободном паду“, а и „Њујорк тајмс“ на сличан начин указује да су односи између два савезника „озбиљно затегнути“.
Добар пример за то представља и случај споменутог амбасадора Гренела. Пре два месеца потпредседник опозиционог ФДП-а и један од потпредседника Бундестага Волфганг Кубицки јавно је затражио да се амбасадор прогласи за персону нон грата јер, како је рекао, „било који дипломата из САД који се понаша као високи комесар окупационе силе, мора да научи да наша толеранција има лимите“.
Притом, наравно, није овде реч само о персоналним питањима. Од „Северног тока 2“, преко иранског нуклеарног споразума и претњи трговинским ратом, до питања финансијског доприноса НАТО пакту, односи Берлина и Вашингтона налазе се на тешким искушењима.
У коликој је мери, заиста, нарушено партнерство САД и Немачке? Какав разорни потенцијал по њихово савезништво имају ова неслагања? И да ли ће односи Берлина и Вашингтона неоштећени преживети еру Доналда Трампа?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили некадашњи дописник „Политике“ из Немачке Мирослав Стојановић и новинар из Лондона Синиша Љепојевић.
Оцењујући да су употребљени изрази — попут односа у рушевинама и у слободном паду — прејаки, Мирослав Стојановић указује да је „сасвим сигурно да америчко-немачки односи нису онакви какви су били деценијама уназад. Ти односи јесу и раније били деликатни, али споља то никада није могло да се примети, због односа захвалности немачке политике према САД, као што се примећује сада“.
„У Немачкој постоји тињајућа жеља да се ослободи америчког туторства. Тако да управо због тога садашње тензије више одговарају Немачкој него Америци“, сматра Синиша Љепојевић. „Ипак, мислим да ова врста ослобађања Немачке, упркос искорацима у изјавама, није реална, будући да Америка нема намеру да напусти Немачку, јер јој то обезбеђује контролу Европе.“
С тим у вези, коментаришући цитирану изјаву Волфганга Кубицког о Америци као окупационој сили, коју иначе поткрепљује податак да се на тлу ове земље и данас налази 37 америчких војних база, Мирослав Стојановић указује да је „потпредседник Бундестага изговорио оно што већина обичног народа заиста и мисли. Међутим, Немачка нема храбрости да упути озбиљнији изазов Америци — Ангела Меркел то сасвим сигурно не жели“.
Осим војне компоненте трансатлантског савезништва, додаје Синиша Љепојевић, „Немачка и Америка су и финансијски увезане до те мере да ’Вол стрит‘ у сваком тренутку може да сруши највећу немачку банку, ’Дојче банку‘. Тако да је реч о везама које не могу да се прекину без великог, општег слома, који Немачка можда и прижељкује, али не може да га изазове“.
„Осим што јој и самој недостаје капацитет за овако радикалну промену, Немачка нема ни савезника унутар Европске уније за један тако рискантан политички потез. А после мигрантске кризе, Немачкој је још и теже да унутар ЕУ направи консензус око било чега. О томе сад сведоче и неприлике које јој њени директни суседи стварају око изградње ’Северног тока 2‘“, напомиње Стојановић. „Но, упркос томе и упркос америчким притисцима, овај гасовод ће сасвим сигурно бити изграђен, зато што је немачкој индустрији неопходан, пошто реална алтернатива не постоји.“
О америчком раду на минирању „Северног тока 2“ уверљиво је посведочило и јануарско откриће „Билда“, да је амбасадор Гренел упутио писмо немачким компанијама које учествују у изградњи овог гасовода, у коме им прети санкцијама ако се не повуку из пројекта.
„Амерички отпор овом гасоводу“, верује Синиша Љепојевић, „није примарно мотивисан Русијом и настојањем да се спречи немачко-руско повезивање без посредника на које се може утицати, већ је мета сама Немачка, јер ’Северни ток 2‘ доводи гас како би оснажио немачку привреду, што Вашингтон жели да омете. Реч је о сличној матрици као у случају Ирана, због кога Немачка такође трпи жестоке притиске из САД с циљем да се зауставе немачке инвестиције у ту земљу, због чега би и сама Немачка претрпела велику штету“.
Све у свему, предвиђа Мирослав Стојановић, варничења између Немачке и САД биће настављена, а „њима ће допринети чак и амерички покушаји обуздавања Кине, који би могли директно да погоде и немачку привреду која је зависна од извоза, а кинеско тржиште је у том смислу изузетно важно. Ипак, све док буде на челу немачке Владе, Ангела Меркел ће учинити све како не би дозволила да ова земља дође на ону познату америчку ’линију ватре‘“.
Али канцеларски мандат Ангеле Меркел се ближи крају а „покрети у Немачкој, који нису само против Америке, већ и против Европске уније, који заговарају повратак Немачке Немцима, наставиће да јачају у наредном периоду и то ће бити веома тешко контролисати“, закључује Синиша Љепојевић.
