Иако је посета мађарског премијера Виктора Орбана Белој кући прва посета једног мађарског премијера Америци после 2005, амерички медији и део те државе својски се труде да значај ове посете, која се одиграва у предвечерје избора за Европски парламент (ЕП), умање.
„Њујорк тајмс“ или Си Ен Ен, на пример, описују Орбана као ауторитарног лидера са крајње деснице који је девастирао институције и који сузбија грађанске слободе у Мађарској.
Роберт Бершински, бивши заменик помоћника америчког државног секретара у Обаминој администрацији, а сада потпредседник невладине организације „Људска права на првом месту“, наглашава да је интерес Беле куће да усклади своју политику са политикама других „аутократа и будућих аутократа“, док други умањују значај Орбанове посете чињеницом да је он последњи централноевропски лидер коме је учињена почаст да посети Овални кабинет, иако је био први који је 2016. подржао Трампову председничку кандидатуру.
Из ове последње чињенице бивши мађарски амбасадор у САД и НАТО-у, а сада научник у Вашингтону Андраш Симоњи извлачи закључак да не постоји јединство између Трампових и Орбанових политичких ставова.
„Дубока држава“ такође не мирује, па ће, након што Орбан напусти Вашингтон, у Стејт департменту бити одржан састанак између функционера ове институције и неколико мађарских опозиционих вођа. Такође, група америчких сенатора из обе партије изразила је забринутост због „силазне путање демократије у Мађарској“.
„Орбан је вероватно као ја“, нагласио је амерички председник у понедељак приликом обраћања новинарима током Орбанове посете, насупрот мејнстрим медијима, „мало контроверзан, али то је у реду… Урадили сте добар посао, сачували сте безбедност своје земље“. Према речима америчког председника, Орбан је „урадио огроман посао“ и „поштован је широм Европе“.
Сличности између Орбанових и Трампових политичких ставова ипак постоје, наглашава некадашњи амбасадор и председник Српског спољнополитичког круга Милисав Паић и додаје да је посета планирана управо у ово време, када се ближе избори за ЕП и да због тога има додатни значај.
„Ово је несумњиво подршка Орбану и његовој политичкој линији у којој се он истакао. Једна од главних ствари је његова антиемигрантска политика. Ту има јако много сличности са Трамповом политиком, јер је и један од Трампових прокламованих циљева у кампањи био спречавање илегалне имиграције. Он је од почетка, упркос отпорима који су долазили са разних страна, приступио изградњи зида према Мексику и заоштравању политике према мигрантима у САД“, сматра Паић.
Друга тачка која спаја два државника јесте, према Паићевим речима, однос према америчком бизнисмену и финансијеру невладиних организација мађарског порекла Џорџу Сорошу. Орбан је издејствовао да се Сорошеве институције повуку из Мађарске, подсећа Паић, док Трамп Сороша сматра једним од водећих људи екстремне левице који је допринео либерализацији ставова америчких политичара у погледу илегалне имиграције.
„Позив Трампа Орбану да посети САД није случајан и очигледно је да Трамп у Орбану види и неко европско упориште за своје идеје, тим пре што се изборима у Италији и доласком евроскептичне гарнитуре у тој земљи фронт у Европи шири“, каже Паић и додаје да и у Британији евроскептична странка УКИП има широку подршку грађана, 33 одсто, док су на другом месту лабуристи са 16 одсто подршке.
„Значи, тај антиемигрантски и суверенистички фронт у Европи јача и несумњиво да ће Орбановом посетом то расположење у европским земљама добити још више на значају и замаху“, објашњава Паић.
Ни писања америчких медија, нити опструкција „дубоке државе“ не могу умањити значај Орбанове посете. Напротив, само време њене реализације говори да је тренутак пажљиво изабран и да није случајно темпирана у овом моменту, закључује Паић.
Састанак у Овалном кабинету сматра се посебном почашћу коју амерички председник указује једном страном државнику, а Орбан је у канцеларији америчких председника био последњи пут пре двадесет година, за време администрације Била Клинтона.
Од тада је Орбанова политика доживела еволуцију. Од када је 2010. поново изабран за премијера, Орбан се служио нестандардним методама да стабилизује мађарску економију и уреди финансије, успротивио се бриселској политици према имигрантима и исказао амбиције да његова земља постане политички лидер централне Европе.
