Већ сама вест да је патријарх Иринеј позвао председника Србије Александра Вучића и председавајућег Председништва БиХ Милорада Додика да присуствују заседању Светог архијерејског сабора СПЦ, одмах је изазвала јавне полемике.
Танасковић, међутим, за Спутњик указује на то да су овакви сусрети сасвим сигурно корисни.
„Известан вид консултовања између државе и Цркве постоји стално, мада није увек видљив. У сваком случају, у држави се води рачуна о томе шта Црква мисли, а у Цркви о томе шта се дешава у држави“, каже саговорник Спутњика, који сматра да је овај састанак дошао у први план због укупне ситуације у вези са Косовом и Метохијом.
Он, међутим, додаје да је и раније било повремених консултација између председника Србије и црквеног врха и патријарха, подсећајући на то да је и Слободан Милошевић као председник био у сличној посети врху СПЦ, односно да је присуствовао њеном сабору.
„Један од главних проблема у нашој култури унутрашњег политичког дијалога јесте то што се врло лако прелази на позицију потпуне конфронтације. Практично, онемогућава се било какав конструктиван разговор оних који не деле иста мишљења, или мисле да нису на истим позицијама, а чак понекад и не познају довољно позиције друге стране. Зато су овакви сусрети корисни“, напомиње Танасковић.
Коментаришући критике које су се појавиле на најновији сусрет врха српске државе и Цркве, оне, како је оценио, полазе од тога да у секуларној држави Црква и држава треба да буду одвојене и да свака ради свој посао.
„То је у начелу тачно, али постоје разни видови те одвојености у зависности од историјских околности, али и од природе и Цркве и државе, односно религијске организације и државног устројства, као и конкретних прилика. Формално гледано, та одвојеност Цркве од државе постоји у обављању послова. Међутим и верници су такође грађани исте државе и не могу да буду двоструке личности“, каже овај универзитетски професор.
Он указује на то да у православним земљама, где су цркве помесне и историјски везане за одређене народе и територије, а у модерно доба за нације, постоји већи степен склоности да се заједнички решавају нека питања која су од темељног државно- националног значаја.
То не значи да у државама где постоји једна универзална црква — Католичка — са својом државном организацијом у виду Свете столице, нема консултовања између државе и Цркве. Њихови високи државни званичници врло често консултују припаднике Цркве односно црквене хијерархије у вези са неким важним пословима у друштву, напомиње наш саговорник и додаје да то не значи да Црква непосредно утиче на политичко одлучивање или учествује у њему у формалном смислу.
Свакако, Црква може и треба да каже своје мишљење, а у вези са Косовом и Метохијом то је посебно изражено јер, како наглашава, никоме не треба објашњавати колика је историјска и дубока суштинска повезаност Српске православне цркве, Косова и Метохије и српског народа и државе.
„Сасвим је сигурно да је изузетно значајно шта о том питању мисли Црква, а као што знамо, и сама Црква унутар себе има различита мишљења о којима се управо на оваквим скуповима разговара и настоји да пронађе оно што је најбоље са становишта Цркве и народа. С друге стране, држава и према спољном свету и на унутрашњем плану има велике не само политичке него и моралне обавезе. Зато су овакви сусрети веома корисни“, објашњава Танасковић за Спутњик.
Он због тога сматра да бисмо морали да имамо много више разумевања за конструктивна настојања Цркве и државе да се избегне копање дубоког јаза између њих.
У овом тренутку нам најмање треба да оне буду посвађане, да не могу да разговарају и да могућност да као нација и држава одговоримо на најтежа питања тако буде умањена, као и акциона способност која би тада, практично, могла да буде блокирана, закључује Танасковић.
