Вест о одласку глумца који је безмало пола века на сцени у уметност преводио животе и карактере, нарави и емоције, врлине и мане, испраћена је те вечери дугим аплаузом. У част талента, снаге, умећа, истрајности. У част Михаила Јанкетића.
„Живот није стао, тече даље. То да живот тече даље јесмо ми који смо овде вечерас и ви који сте овде пред нама. Али је свет стао, данас је стао, и ми са нашим малим животима пред тим једним светом можемо само да немо гледамо шта је тај свет иза себе оставио и име и презиме тог света је Михаило Миша Јанкетић“, поручио је са сцене глумац Светозар Цветковић.
Миша Јанкетић биће сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
У времену пред нама остаје да брижљиво у сећање трајно забележимо сваку од тих заслуга понаособ.
Јер, није овде реч само о глумачком умећу некога ко иза себе има преко стотину позоришних улога, о филму и телевизији да не говоримо.
Овде је реч о дечаку који је — рано оставши без оба родитеља на свиреп начин у суровом времену — умео још тако мали да предност да животу. И вери у будућност која се стидљиво помаљала још у кафани у Шаховићима, његовој првој позорници, на којој су морали да га, онако малог, попну на сто док пева омиљену песму његове тада већ страдале мајке „Ветар ружу низ поље тераше“…
„Кад човек почне живот у трагедији, онда у младости стекне ужасни страх“, говорио је Миша. „Тешко се с тим живи и позориште је било идеално место да опоравим духовност, да се растеретим и да се, на неки начин, сакријем од суровости живота“.
Иако овенчан најпрестижнијим наградама и признањима (Добричин прстен, Павле Вуисић, Нушићева награда за животно дело, четири Стеријине награде, Раша Плаовић…), овенчан славом и популарношћу коју су му донеле улоге у ТВ серијама „Сиви дом“, „Бољи живот“, „Срећни људи“, „Породично благо“… Миша Јанкетић сачувао је скромност упркос чињеници да је за колеге одавно представљао високу меру вредности. Уметничке и људске. И позориште је било захвално због тога. Када је први пут заиграо Љубу Врапчета у „Тиквама“, које су се, према предвиђању маршала Броза, обиле и о његову главу, повукао се у брда, „у дједовину“ да гаји пчеле и овце. Ипак, вратио се после пола године, јер је глума ипак била његов живот.
„За мене је изаћи из позоришта било равно изласку из живота“, објаснио је Миша свој неуспели покушај растанка са глумом.
Управо због те мере, глумац Бранислав Лечић за Спутњик каже да му је био — идол.
„Био је то један од оних глумаца који је, у тренутку кад сам ја почињао, значио много. После генерације Љубе Тадића, следећа је по квалитету и снази била Мишина. Угледао сам се на њега по начину говора, по методологији, по озбиљности приступа овој нашој професији. Миша није само био глумац који оставља утисак на сцени него и човек посвећен, веома захтеван, неко ко је помагао свима. Никада није правио разлику између млађих колега и доказаних бардова, увек је говорио оно што мисли, отворено и директно“, каже Лечић.
Присећајући се заједничких пројеката, Лечић подсећа на ТВ серију „Сиви дом“, у којој је Миша, у улози једног од педагога, оставио свој карактер и печат играјући лако и уверљиво неког ко је био стриктан. Успешни су били и у представи „Родољупци“ Дејана Мијача на сцени ЈДП.
„Увек сам учио од њега. И на сцени и у животу. Зато што је Миша Јанкетић био пре свега поштен, директан, искрен, а од њега је увек имало шта да се чује“, искрен је Лечић.
На питање да ли памти неки важан наук који је добио од старијег колеге, одговара да је Миша целокупним својим животом заправо представљао наук.
„Никада нисам видео да је нешто радио офрље, по површини, никада нисам видео да је некога вређао или оговарао, понижавао. Био је то један достојанствен позоришни човек, глумац који је исписао биографију достојну да се на њу сваки млади човек угледа“, недвосмислен је Лечић.
Зато је и „ускакање“ у улогу Љубе Врапчета, улогу која је обележила Мишину каријеру, било — од посебне врсте:
„Ја сам и ускочио због њега. Наравно да сам имао осећај да ускачем у Мишину кожу, поготово када сам видео како је он то радио. Било је то необично: осећам велико поштовање према њему и то сад треба изнети, одиграти, а опет, као глумац, треба да дам и неки свој печат. Чини ми се да се тада десила једна фина алхемија: он је са својим искуством терет старости па и болести у тим последњим представама носио тако достојанствено, и то се осећало, а ја сам у његовој кожи са пуним поштовањем свега онога што је као глумац урадио у тој улози, покушао да свему томе дам неки живот. Као да сам хтео кроз улогу да га охрабрим да још поживи и донесе нам још нових ствари на сцени које би нас обрадовале“, сећа се Лечић.
Из Мишиног кодекса је, сматра он, и то што представа ЈДП у дану његове смрти није отказана.
„Његов син је, наравно, васпитан на тај такав начин, што је и доказао својим учешћем у представи. Бол који он и његова породица осећају је огроман и био би јак алиби да он не игра то вече. Али, знајући Мишу и знајући управо овај кодекс, Марко је играо, а ЈДП није отказало представу. Уместо тога достојанствено се, управо кроз ту представу, опростило са Мишом. Мислим да би сваки велики, честити и племенити глумац волео да оде баш тако: уз игру и аплаузе“, каже Бранислав Лечић.
Михаило Миша Јанкетић био је и дугогодишњи професор глуме на Академији уметности у Новом Саду. Великан који је на сценама, у филмовима и у ТВ серијама оживео Раскољникова, Андрића, Стаљина, Живојина Мишића, Благоја из „Шопаловића“, Мартиновића из „Нечастивог на Филозофском факултету“… важнијим од славе и признања сматрао је своју породицу: супругу Свјетлану и њихово четворо деце. И увек је то истицао начином на који уметници воле да истакну разлог и суштину свог успеха:
„Не знам ништа важније у свом животу од моје породице. Моја деца носе имена моје страдале мајке, оца и брата. На неки начин сам зарадио више у животу него што сам изгубио“…