Ад хок комисија косовске скупштине усвојила је нацрт резолуције о „осуди геноцида, злочина против човечности и ратних злочина бившег државног режима Србије на Косову“. Документ је урађен по моделу резолуције Европског парламента за Сребреницу.
Одмах након усвајања, за следећу недељу заказана је седница косовске скупштине посвећене оснивању међународног трибунала за наводне српске злочине на Косову.
„Када ми унутра осудимо злочине Србије на Косову, можда ће се отворити ухо странцима“, оценили су чланови комисије Скупштине Косова.
Новинар Слободан Рељић подсећа да све што је одлучено на Косову долази управо споља, али и да било коју одлуку, резолуцију која се тамо донесе не треба схватати озбиљно. Таква оптужба за геноцид код њих не подразумева никакву проверу, а основни проблем је у томе што Запад те прогласе, који нису основани на чињеницама, проглашава чињеницама, када му то треба. Најбољи пример је „државни удар“ који је Русија наводно хтела да изврши у Црној Гори, каже Рељић.
Дакле, овде је геноцид пропагандно-политичка, а не кривично-правна категорија.
„Оптужбу за геноцид не можемо да узмемо за озбиљно, јер није заснована ни на каквим чињеницама и не подразумева никакву врсту полемике. То што говоре не може да се оспори као чињеница, јер није ни засновано на чињеницама. И када они ту тврдњу преузимају у свом пропагандном механизму, то исто нису чињенице, не можете да доказујете да вода није мокра“, истиче он.
Како је могуће да се Србији, двадесет година после страшних дешавања на Косову, уништавања светиња и протеривања не само српског становништва са тог простора, лепи етикета са натписом „Геноцид!“, када ниједан злочин почињен на Косову није установљен као такав, нити од Међународног трибунала за бившу Југославију, нити од локалних правосудних органа, српских, међународних, па и косовских? Је ли могуће да се за геноцидни проглашава народ који је протеран?
Да би објаснио овај парадокс, Рељић нас враћа на почетак. Он подсећа да живимо у држави која је крајем прошлог века дошла у сукоб са намером Запада да направи нови светски поредак и зато је морала да буде дисциплинована, а те лекције и даље трају. У том кључу чита и сталне оптужбе за геноцид против Срба. Државни механизам који је зато овде успостављен није нам дозволио ни да направимо свој демократски систем, већ нам је он наметнут споља. Зато имамо и проблем са нашим односом према оваквим оптужбама.
„Тај имплементирани механизам посебно је уочљив кроз деловање медија, када Западу треба да неког оцрни, он га назива Хитлером, па је тако Хитлер био Милошевић, а данас је Путин. Свако може да буде Хитлер кад њима то треба, тај механизам у Србији живи кроз невладин сектор“, каже Рељић.
„У нашим медијима појављују се људи из невладиног сектора, који је такође формиран споља и имплементиран овде. У АПР-у вам треба петоро људи да бисте регистровали ’Центар за геноцид‘. Кад слушате вести, онда зову тај центар који објашњава како смо ми геноцидан народ“, објашњава наш саговорник механизам којим се покушава наметнути колективна кривица.
Додаје да су наша политичка елита и механизам који је везан за медије потпуно вестернизовани, да заправо преузимамо њихов начин погледа на свет и преузимамо њихове формулације, њихове лекције о добром и лошем.
Да ли Србија данас може да уради било шта да спречи овакво етикетирање зарад нечијих политичких циљева? Да ли ћемо реаговати на лепљење етикете да смо геноцидни и из Приштине? Хиљаду пута изговорена лаж постаје истина, па је тако прича и о геноциду у Сребреници стигла до Савета безбедности УН, али ју је на срећу зауставило руско „њет“.
Рељић сматра да у овом смислу постоји извесно напредовање, пре свега зато што западни притисак слаби, зато што је Запад све слабији. Европска унија има толико сопствених проблема, они ће ускоро морати и своје противнике с деснице да оптужују да су геноцидни, неће имати времена да се баве нама, каже он.
„Почео је процес, нећу да кажем отрежњења, него допуштања, пробијања тих тема у јавно мњење. Кошаре су досад биле скоро забрањена тема, покренута је и прича око осиромашеног уранијума. То сада можемо, јер је после бомбардовања притисак Запада био тако велики да нам нису дозвољавали да причамо о томе. Њихов утицај на нашу војску је био такав, да су сви који су учествовали у противваздушној одбрани практично смењивани. Из војске су избациване комплетне структуре да би их понизили и довели у стање да су ипак изгубили, иако се то другачије завршило“, констатује Рељић.
Он примећује да су, како се шири све већи утицај са Истока, у коме се слободе појављују као наше право да говоримо о томе шта нам се дешавало, ове приче све чешће у нашем јавном мњењу, нису очајничке, али ни голо негирање друге тезе.
„Подсећам на важну чињеницу, прошло је 20 година од НАТО бомбардовања, намере оних који су бацали бомбе нису реализоване“, каже Рељић истичући суштину — да на лажи о геноциду све гласније треба одговарати правом истином о догађајима из недавне прошлости.
На крају разговора за Спутњик додаје да се наше друштво усправља, те да јавно мњење мора да има став о овој оптужби за геноцид, мора да се супротстави тој бесмислици, али да на то не треба трошити велику енергију.
