У климатској замци
„Клима се полако мења. Наша цивилизација троши стотине милијарди долара на борбу против глобалног загревања, на зелену технологију и престанак употребе угља. А спремна је да потроши и много више ако послуша светске лидере“, наводи у свом извештају биолог Сергеј Зимов, оснивач Плеистоценског парка у Јакутији.
Према његовим речима, данас је пажња научне заједнице усмерена на арктички регион, јер се на овом подручју загревање одвија знатно брже. То утиче и на вечити лед, који покрива око 70 одсто територије Русије.
Снежна бања
Индиректни знаци деградације вечито смрзнуте земље уочени су одавно, а ове године је међународни конзорцијум први пут представио податке о температури те земље широм света. Аутори истраживања су упоредили мерења са 154 различита места у периоду од 2008—2009. и 2015—2016. године.
Дошли су до закључка да је температура порасла у свим деловима света, па чак и у најхладнијим регионима, као што је североисток Сибира.
Како се наводи, вечито смрзнута земља веома споро реагује на климатске промене. Током лета, које кратко траје, успева да се отопи само горњи слој дебљине од 10 центиметара до 2-3 метра. Затим наступа хладни период и земљу покрива снег. Међутим, проблем је у томе што, чим је топлије на Арктику, онда је и јачи снежни покривач и већа је топлотна изолација. Под дебелим снежним покривачем могуће је да земља не мрзне и да настави да се топи.
Према речима Сергеја Зимова, додатни разлог за одмрзавање земље су и микроби који се налазе у њој.
„Микроби се буде и, пошто се 30 година нису хранили, похлепно користе све, емитујући гасове стаклене баште. Њихова активност загрева земљу“, истиче он.
Ако би вечито смрзнута земља нестала, Арктик би се претворио у мочварно, неравно подручје. Посебно би страдао североисток руског Арктика, јер горњи слој дебљине од 30 до 40 метара чини посебан тип тла – једома, који се напола састоји од леда. Његова деградација би потпуно уништила површину тундре.
Поред тога, Зимов је упоредио једому са ледником, коју од дневне светлости штити слој земљишта дебљине један метар. Ако се обична смрзнута земља, где има мало леда, споро топи, једома ће нестати у року од неколико деценија, сматра биолог. То ће бити праћено снажном ерозијом тла.
Према његовим речима, једома је нека врста климатске бомбе. Садржи 400-500 милијарди тона угљеника, што је три пута више од онога што садрже све тропске шуме на планети. Уз помоћ микроба, угљеник би се појавио у атмосфери у облику најјачих гасова стаклене баште – CO2 или метана.
„Највеће резерве једоме налазе се на североистоку Јакутије, али, срећом, то је најхладније подручје. Просечна годишња температура износи —6 до —8°C и светска заједница је мирна. Наводно, уколико почне да се топи, то ће бити крајем века“, каже Зимов.
Међутим, чињенице говоре супротно. Температура ваздуха је порасла за три степена, тло се на том подручју загрејало за осам степени, а концентрација CO2 у последње две године је повишена због топљења пермафроста, сматра научник.
Мамутска степа без мамута
Светска заједница се бори са климатским променама тако што смањује емитовање гасова стаклене баште који су изазвани индустријским процесима. Међутим, Зимов сумња у ефикасност тога.
„Чак и ако обуставимо рад свих фабрика, судећи по свему, не можемо да зауставимо топљење леда. Микроби су се већ пробудили“, констатовао је биолог.
Како би се спасла вечито смрзнута земља, потребно је смањити снежни покривач за пола. Да би успели, научник предлаже да се северна тундра претвори у мамутску степу. У плеистоцену и холоцену тај екосистем се простирао већим делом Евроазије и Северне Америке.
На сваком квадратном километру живео је бар један мамут, пет бизона, осам коња, 15 јелена, као и мошусна говеда, рунасти носорози, сајге, лосови, снежне овце, пећински лавови, вукови и ждеравци. То је био веома продуктиван екосистем, који је могао да прехрани огромна стада крупних копитара и предатора.
Захваљујући великом броју животиња, вегетација је у потпуности искоришћавана, а снег је био утабан. Тло је било много сушније него данас. Мамутска степа је у таквом облику постојала минимум тридесетак хиљада година, и преживела је неколико климатских промена.
Пре око десет хиљада година, клима је постала топлија и глечер се повукао, а то је омогућило човеку да продре на север. Људи су почели да лове мамутску мегафауну и ускоро су смањили број биљоједа. Нетакнута трава се сушила, а тло је постепено постало мочварно. Огромни степски простори претворили су се у непроходну тајгу, мочваре и тундру.
Међутим, према мишљењу Зимова, процес се може поново покренути, ако би се на Арктику масовно узгајали копитари. Он као пример наводи острво Врангел. Пре сто година тамо се могло прехранити око 300 јелена. Данас на острву пасе осам хиљада јелена и више од хиљаду мошусних говеда.
„Као резултат тога, значајно се повећала продуктивност биљних заједница. Трава расте свуда где је нестала маховина. Не брините се за пашњаке“, уверен је Зимов.
Он је 1996. године покренуо јединствен научни експеримент у доњем сливу реке Колиме. На ограђено подручје од педесет хектара смештени су јакутски коњи, лосови и ирваси. За десет година парк се проширио на две хиљаде хектара, а тамо су населили и мошусна говеда са острва Врангел, европске бизоне из Подмосковља, калмицке краве, овце са Бајкала.
Према речима научника, животиње на природан начин стварају пашњаке. Маховину замењују траварице, а тло се исушује. Године 2001. запослени у парку су очистили један део од маховине, како би изазвали топљење земље. На то подручје су пустили животиње и пратили промену станишта.
„То је врло продуктиван пашњак. Врло брзо обраста травом“, рекао је Зимов.
Уколико се организују слични паркови у другим деловима тундре, посебно тамо где је земљиште поремећено, могуће је успорити деградацију вечито смрзнуте земље уверен је биолог. Лети ће животиње пасти траву, а зими ће морати да утабају снег како би дошле до ње и на тај начин уклониле „покривач“ који греје земљу. Према проценама Зимова, температура смрзнуте земље би се снизила за четири степена.
Захваљујући пашњацима, може се постићи и бољи ефекат, сматра стручњак. Чињеница је да су пашњаци у било које доба године светлији од тајге, па чак и од степе, где нема испаше. Значи, земља ће мање упијати сунчеву светлост и мање ће се загревати.
„Ако се експеримент буде изводио на великој површини, клима ће постати још хладнија“, закључио је Сергеј Зимов.
