Тек што је почела јавна расправа о изменама Закона о извршењу и обезбеђењу, или кратко речено о извршитељима, а већ је изазвала различите коментаре. Посао извршитеља је у старту, још од 2011. године када је донет закон, дочекан са великим подозрењем због саме чињенице да њихова примања процентуално зависе од величине дуга који успеју да „утерају“. То је одмах изазвало сумњу у оправданост многих извршења, уз оцену да су им дата велика овлашћења, у потпуној несразмери са одговорношћу.
Шта доносе измене закона?
Према оцени правника Удружења за заштиту потрошача „Ефектива“ Јована Ристића, чињеница да се Закон за протеклих осам година два пута екстензивно мења довољно говори о томе колико је био мањкав. Он каже да је за похвалу то што је предлагач учинио напор да га учини јаснијим и указује на добре потезе, али и оне лоше одредбе које су и даље остале такве.
Ристић за Спутњик констатује да су дефинитивно боље и социјално одговорније одредбе које су заједно са организацијом „Кров над главом“ предложили Радној групи, а она их подржала.
„На неки начин се сада штити кров над главом. Први пут имамо препознату категорију дома у Закону о извршењу. Ојачано је такозвано начело сразмере што би народски требало да се зове немојте клати вола за кило меса. Дакле, да се избегавају ситуације у којима се за мали дуг одузима имовина далеко веће вредности“, објашњава правник „Ефективе“.
Он је прецизирао да предлог предвиђа да се дужнику не може узети стан уколико је реч о дугу за комуналне услуге чија главница не прелази 5.000 евра. Управо дуговања за комуналије су, како каже, најјраспрострањенији у Србији и претежан део грађана има проблем са тим.
Указујући на добре стране предложених измена, Ристић објашњава да је њима смањена квота задирања у плате и пензије задужених грађана.
Према актуелном решењу извршитељи су могли да опцигују чак две трећине плате како би намирили било који дуг. Страшно је када пензионеру узмете две трећине пензије, или од минималне половину, какав је сада случај, истиче он.
Према предложеним изменама од минималне пензије неће моћи да се узме више од једне десетине, а од минималне плате највише једна четвртина, а максимално половина примања. Уведене су, практично, три категорије, објашњава он, зависно од тога да ли је плата, односно пензија изнад просека, испод просека, или минимална.
Ристић напомиње да има добро урађених решења у области правних лекова и прецизира да је проширен круг разлога за изјављивање жалби и приговора. До сада грађани нису могли то да учине како би обуставили извршење.
Прецизнијим и бољим је учињен такозвани захтев за отклањање неправилности који се до сада није могао улагати против закључака извршитеља, због чега је, како напомиње, изостајала судска контрола њихових аката када крене спровођење извршења.
Ристић наглашава још једну добру новину.
„Проширен је круг ствари које се не могу пленити. То је јако добро. Код земљорадника је био цензус тако да до 10 ари њиховог земљишта није смело да се плени, а сада се, поред тога, од пленидбе изузимају и њихове пољопривредне машине, прибор за рад“, истиче саговорник Спутњика и напомиње да није реч само о средствима за рад земљорадника, него и занатлија и адвоката.
Остављена им је, дакле, могућност да раде, зараде и намире дуг.
Добра одлука за грађане је и увођење лицитација које ће од 2020. године бити и електронске, као и повећање износа јемства које треба да буде положено да би се, како наводи Ристић, спречили марифетлуци и обарање цене некретнина у извршном поступку.
Илуструјући значај тога указао је на досадашње примере када је због дуга неко приморан да продаје некретнину у извршном поступку, при чему је износ тог дуга на почетку драматично мањи од износа вредности некретнине. А онда се прво у процени, а затим у самом поступку продаје, цена некретнине толико смањи да на крају износ дуга буде већи од цене по којој се некретнина продаје. Дешава се да се према људима који су тако остали без крова над главом даље наставља спровођење извршења, објашњава он за Спутњик.
Ристић, међутим, није пропустио да укаже на мањкавости.
„Шта је лоше? Оно на шта стално указујемо, а то је одговорност извршитеља. Нигде се предложеним изменама закона не уводи њихова појачана одговорност. А она би требало да буде да се извршитељ лакше учини лично и материјално одговорним за неправилности које странкама направи у извршном поступку“, наводи правник „Ефективе“.
У том контексту он је, пре свега, указао на велике проблеме са доставом писма о решењу и закључак о извршењу. То писмо, како напомиње, до дужника ни не дође и он ни не зна да има проблем.
„Као у Кафкином ’Процесу‘ ви сазнате да се против вас води процес пошто је већ постало касно. Оставе вам решење о извршењу на огласној табли суда после наводно две неуспеле доставе што може врло лако да се фингира. Онда то релативизује све оне добре ствари које се тичу правних лекова. Без кажњивости нема одговорности. Извршитељи и даље уживају статус некога ко је недодирљив“, нема дилему Ристић.
Лошим сматра и то што су другим одредбама практично релативизоване оне одредбе о социјалним правима грађана.
„Када извршитељ некоме блокира рачун у банци, што се често дешава, уместо да вам блокира плату код послодавца или у ПИО фонду, он то заобиђе и удари на ваш рачун“, напомиње он и додаје да дужник има само три дана да примети да га је банка блокирала и да је дошло до преноса средстава на извршитељев рачун. Уколико не реагује у том року он губи сва социјална права која су му дата.
Ристић на крају указује на још једну лошу страну предложених решења. Кажњавање људи који у покушају да помогну дужнику солидарно спречавају извршење, овај правник је назвао безобразлуком. Нимало, каже, није пооштрена казнена политика против извршитеља, а ојачава се казнена политика против грађана који су указали на проблеме у понашању извршитеља.
„Шаље се једна лоша порука грађанима. Дали смо вам социјална права, али су зато извршитељи неприкосновени. Њима не можете ништа, само ћемо да им дајемо нова овлашћења, а судску власт ћемо и даље да умањујемо“, закључио је Ристић, који сматра да предлог измена закона никако не би теребало доносити по хитном поступку.
Пошто је у току скраћена јавна расправа о том предлогу у трајању од 20 дана, он наглашава да би расправа требало да буде какве су уобичајене јавне расправе, од града до града, како би грађанима била објашњена предложена законска решења.
Уместо садашњег дописивања са Министарством правде и организовања округлих столова на којима учествују представници правосуђа, јавна расправа би, како каже Ристић, требало да укључи јавност, а то значи и представнике Адвокатске коморе и организација цивилног друштва који ће да заступају права грађана.
