Истраживање, које је анкетирало 200 српских фирми, показало је да у 2016. години сваки трећи рачун није плаћен на време. Зашто фирме у Србији у просеку морају, мимо рока, да чекају још 50 дана на наплату, а у европским земљама оне рачуне измире, у просеку, за 21 дан? За разлику од фирми, односно пословних корисника рачуна, појединци, односно приватни корисници рачуна, чак у 79 одсто случајева измирују своје обавезе на време. А то је европски просек.
Коментаришући те податке, директор за научно-истраживачки развој у Економском институту у Београду Иван Николић за Спутњик каже да је неликвидност пословних партнера и узрок и последица феномена закаснелих плаћања.
Има ту, такође, и намерног неплаћања. Ваљда да би се нешто, у складу са нашим менталитетом, ушићарило. Наравно све то не би било могуће да нам судови функционишу како треба.
Николић управо напомиње да у позадини тих узрока стоји правосуђе као велики проблем.
„Када погледамо разлоге и факторе који доприносе већем кашњењу код нас у односу на развијене земље, онда је то дефинитивно нереформисано правосуђе и када кренемо унутар тога да тражимо посебне разлоге, онда су то неусклађене праксе и селективност у примени закона, који је иначе у великој мери усклађен са прописима у развијеним земљама“, сматра Николић.
Он указује да је од суда до суда и од судије до судије за врло сличне предмете потпуно другачија судска пракса наплате потраживања.
Очигледно је да дугогодишња пракса „спасавања“ фирми, и када за то истекне време, још одолева захваљујући разним судским вештинама и потпомогнутим интервенцијама. Зато је и немерљива разлика у ажурности у плаћању грађанских и правних лица.
Када извршитељ приватном кориснику рачуна покуца на врата да би пописао покретну и непокретну имовину сразмерну висини дуга, све је једноставно. Ако обавеза није измирена следи пленидба коју је немогуће избећи.
Код фирми је међутим прича компликованија, иако Закон о извршењу дозвољава да се услед неплаћених рачуна заплене и основна средства за рад у једном предузећу. Е онда се у помоћ прибегава разним тактикама од фиктивног гашења фирме да би се само под другим именом отварала нова са „чистим“ рачунима, или се ради преко рачуна повезаних фирми. А акробације адвоката који бране дужнике, зависно од њихове вештине, по речима Николића, могу да се отегну годинама. Каже, чак и до седам-осам година.
Према Закону о роковима измирења обавеза који се примењује од априла 2013. године, држава, општине и јавна предузећа обавезна су да рачуне плаћају у року до 45 дана, а приватне фирме до 60 дана. Донет је са намером да се прекине ланац неплаћања који је годинама давио привреду, али и да његовом доследном применом држава не буде генератор неликвидности.
Анкета 414 предузећа и 104 предузетника широм земље коју је спровела Унија послодаваца, с почетка 2014. године, показала је да се на наплату рачуна у просеку чекало 126 дана. Пре него што је донет закон просечан рок наплате у Србији био је 134 дана.
Најновије истраживање компаније „ЕОС Матрикс“ показало је да у односу на законом дефинисан рок од максимално 60 дана наше фирме у просеку потроше 46 дана за плаћање доспелих обавеза. Реч је, како прецизира Николић, о року за редовно извршавање обавеза, а након тога каснимо поприлично. Период наплате тих закаснелих потраживања је преко 50 дана, наводи он.
Упркос томе што смо са просечних 46 дана међу најгорим платишама у Европи, одмах после најгоре Грчке са 51 даном, у 2016. години смо ипак напредовали. На то указује и Николић.
„Ја сам очекивао битно лошији резултат. Кашњење сада није толико изражено колико смо заостајали пре четири-пет година, да не говорим о прошлој деценији. Ствари су се поправиле у последње две-три године, што се види и у одговорима менаџера наших предузећа“, каже Николић.
Он напомиње да 2016. година у односу на 2015. годину и за развијене земље Европе није била баш за похвалу.
„У већини најразвијенијих европских земаља је порастао број дана потребан за наплату потраживања. Чак и за ова закаснела потраживања. Једноставно, Европа је у економским проблемима, у дугорочној стагнацији која отежава и овај сегмент пословања“, истиче директор за научно-истраживачки развој у Економском институту.
На питање колико је код нас ефикасно утеривање дугова, Николић напомиње да код нас не постоји едукованост ни пракса да се то препусти професионалцима.
„У овом узорку од 200 предузећа које смо анкетирали, само 17 одсто њих је рекло да поверава своја потраживања професионалним консултантима који се баве наплатом дуговања. Тај проценат је у Европи три пута већи, свакако иде преко 50 одсто“, указао је он, истичући да је разлог томе са једне стране незнање, а са друге стране је то део нашег менталитета. Мислимо, како каже, да све знамо и да нам није потребан професионални савет.
