Ридван Ћазими био је један обичан терориста, али кроз обележавање његових дана у Бујановцу Албанци са југа Србије шаљу поруку да они државу Србију не прихватају као своју и да се не одричу идеја о отцепљењу три општине са југа Централне Србије, истиче Стојановић.
Он подсећа да је недавно и директор Дома културе у Бујановцу забранио приказивање руског филма „Балканска међа“, а да су улице у Тутину добиле имена по албанским терористима и сепаратистима, нацистичким сарадницима у Другом светском рату. Све је прошло уз одсуство реакције државе.
Према речима некадашњег шефа Војнобезбедносне агенције, Ридван Ћазими, познатији као „капетан Леши“, био је маргинална личност која није имала никакву важну улогу у такозваној „ослободилачкој војсци Косова“.
А такозвана „ослободилачка војска Прешева, Бујановца и Медвеђе“, чији је Ћазими био један од вођа, није била никаква војска Албанаца са југа Србије, већ су је углавном чинили бивши припадници тзв. ОВК из рејона Гњилана.
„Он је почетком 2000. године покушао да инфилтрира део бивших припадника ОВК на југ Централне Србије и да на неки начин, кроз пар инцидената са органима МУП-а, скрене пажњу јавности“, објашњава Стојановић.
У суштини, то је био покушај да се после 1999. године и на југу Централне Србије кроз терористичку активност, како је то претходно урађено на Космету, присилним путем припоје те три општине територији покрајине.
„Међутим, адекватном акцијом снага безбедности те су групе разбијене, многи терористи су побегли натраг на Космет, а у тим окршајима ’капетан Леши‘ је погинуо“, подсећа Стојановић.
Ћазими је био минорна личност у албанском покрету на Космету и претпоставља се да је био обичан борац, а није био на руководећим местима у ОВК. Уз то, тешко да се „капетан Леши“ прославио и у свом, наводном учешћу у ратовима у Хрватској и Босни и Херцеговини.
На питање како је маргиналан лидер за кога се тврди и да је страдао у обрачуну зараћених албанских терористичких група постао мит, Стојановић одговара да се он наметнуо као лидер те побуњене групе која није ни била нека озбиљна формација на југу Централне Србије.
„Иако постоје такве информације да он није страдао од снага безбедности, већ да је ликвидиран у међусобном обрачуну терориста, постао је мит. А митови су често кроз историју коришћени да би се хомогенизовала нација, да би се градили јединство и кохезија, тако да претпостављам да је то и овде случај“, закључује Стојановић.
Кад је реч о грађењу мита од маргиналног борца маргиналне наоружане групе, интересантно је да је он надимак добио по главном јунаку чувеног партизанског филма — „Капетан Леши“.
У филму Жике Митровића, Рамиз Леши, кога тумачи Александар Гаврић, партизански је капетан албанске националности који има задатак да ликвидира заостале балистичке банде на Космету, па остаје нејасно зашто је албански сепаратиста и терориста добио надимак по филмском јунаку који се прославио управо борбама против тадашњих албанских сепаратиста.
Иначе, Митровић је створио лик Капетана Лешија по животној причи и легенди о револуционару из Бара Ђоку Лекићу, који је прве три године Другог светског рата провео као илегалац на специјалним задацима у Косовској Митровици и Крушевцу, одакле је 1943. године отишао да се бори у Македонију и Грчку, где се прославио герилским нападима на фашистичке војне пунктове.
По завршетку рата, баш као и капетан Рамиз Леши, Ђоко Лекић је у наредне две године био командант јединице која је ратовала са балистичким бандама око Дренице и Урошевца.
