„Марија Бутина није била руска шпијунка. Она није трговала сексом ради утицаја. Она никако није повезана с било каквом тајном обавештајном делатношћу и никада није крила своје односе с представницима америчке политике. И не само то, отворено је волела САД, вероватно чак и превише. А сада је у затвору и готово нико не говори ништа да би је заштитио. Тешко искушење којем је изложена шокира својом неодговорношћу и ружноћом“, пише Мајк Трејси.
Према његовим речима, у случају Бутине има тако много неправилности да је веома тешко почети од нечег конкретног. Могуће је да је најбескрупулозније било „морализаторство“ појединих америчких медија који су одлучили да имају право да анализирају лични живот Рускиње, оцењује Трејси.
Бутина је дуго била блиска с Полом Ериксоном, који је био старији од ње. Ту чињеницу су новинари аутоматски протумачили као доказ да је она проститутка. Иако то крајње непристојно нагађање никада није поткрепљено доказима, новинарима није сметало да граде најапсурдније теорије о томе шта је Бутину навело да се упусти у такав однос.
Трејси скреће пажњу на то да су новинари радосно почели да називају Бутину „мамцем“ или „фаталном женом“, ослањајући се на очигледно стереотипне представе о руским женама. А чак су и тужиоци који су је „стрпали у затвор“ на крају признали да се Бутина тиме није бавила, упозорава новинар.
Представници тужилаштва били су приморани да одустану од тих увредљивих напада под притиском жестоке критике судије окружног суда Тани Чуткан, која је навела да јој је било потребно свега пет минута да схвати да је садржај шаљивих СМС порука, које су приложене као докази, намерно изокренут.
Касније је иста та Чутканова означила Бутину као учесницу у широко координисаном „руском мешању“ у председничко изборе у САД 2016. године. Без обзира на то што ниједна од чињеница представљених током процеса то није доказала, наводи аутор.
Бутина није упадала у електронску пошту, није објављивала „опасне мемове“ на Фејсбуку и није учествовала ни у једном аспекту „руског мешања“ које већ три године влада америчким политичким дискурсом.
Не само да се није бавила шпијунажом, наводи Трејси, него је, напротив, отворено и често писала о својој делатности на друштвеним мрежама. И насупрот лажним оптужбама медија, није упадала ни у какве америчке политичке организације и није помагала Москви да тајно финансира Трампов предизборни штаб преко Националне стрељачке асоцијације, напомиње новинар.
„Сада, ако се има у виду њен преседан, над главама странаца који се баве потпуно обичним пословима висиће сенка исувише ревносне, политички мотивисане кривичне истраге. Американци у страним престоницама имаће одличан разлог да страхују од одмазде с исто тако лажним основама“, упозорава новинар.
Он подсећа да су главни начин на који је Рускиња наводно покушала да утиче на политику САД биле „пријатељске вечере“. Та идеја пала је на памет „подлом руском агенту“, Рокфелеровом наследнику, Американцу Џорџу О’Нилу. Бизнисмен је хтео да побољша односе Москве и Вашингтона и после случајног познанства с Бутином предложио јој је да окупи америчке политичаре како би постигао тај циљ.
Идеја се поклапала с интересима Бутине. Она је желела да изгради каријеру у међународној политици и управо због тога је студирала на америчком универзитету, а њена активна подршка праву на поседовање ватреног оружја помогла јој је да успостави контакте с неколико виђенијих конзервативаца.
Најзад, за тај „одвратни злочин“, који се сводио на покушај да се смањи напетост између две нуклеарне државе, Бутина је оптужена за нарушавање члана 951 Кодекса закона САД. Та одлука још једном потврђује апсурдност целог случаја, јер се та одредба обично користи против странаца који се баве отвореном шпијунажом или очигледном нелегалном делатношћу, напомиње Трејси.
Он наводи пример из 2008. године, када је држављанин Кине проглашен кривим за нарушавање члана 951 због предавања тајних информација о безбедности САД Пекингу. Бутина никада није ни пришла тајним подацима, али тужиоци жедни власти су одлучили да је неправедно стрпају у затвор, сматра аутор текста.
Према његовим речима, рад иностраног агента у Сједињеним Америчким Државама сам по себи није незаконит. У Вашингтону делује мноштво таквих „агената“ из Велике Британије, Саудијске Арабије или Израела. Бутина је могла просто да упути електронско писмо канцеларији америчког главног тужиоца да би га обавестила о свом присуству и теоретски би успела да избегне оптужбе, наводи Трејси.
„Она је, међутим, сматрала своје понашање толико безазленим да чак није ни размишљала о таквој регистрацији. Била је политички активни дипломац факултета, а не лобиста или бизнисмен. Пошто је влада била толико занета идејом да нађе некога кога би могла да означи као кривца у мелодрами под називом ‘руско мешање‘, радикално су проширене границе доступних закона“, наводи Трејси, оцењујући да је судски процес против Бутине био смешан.
После неколико месеци у самици Бутина је пристала да призна кривицу. Имајући у виду притисак није чудно што је посустала пред тако „очигледно исфабрикованим оптужбама“. Није имала много заштитника, посебно међу новинарима који се обично ужасавају од сексистичких клевета с каквима се суочила Бутина.
Правосудни органи се понашају чудовишно, а новинари просто тупо понављају информације које су сами нафиловали, наводи Трејси.
Он је сагласан с колегом Џејмсом Бремфордом који сматра да је Бутина политички затвореник. Судећи по интервјуу за НПР, она и даље воли Америку, али Рускиња је сопственим очима видела лошу страну САД — невиђену злоупотребу правосудних органа и склоност ирационалној параноји.
Аутор сматра да Бутина разуме да је на њен углед и будућу каријеру стављен жиг. Лажне оптужбе да је заводила старије мушкарце ради лакшег приступа политичким процесима заувек ће бити први на листи претраге на „Гуглу“.
„Цела та ситуација је невероватно одвратна. Њен случај ће постати мрачан пример како су озбиљан фијаско у овој епохи доживели медији, федерални правосудни органи и, очигледно, политичари“, закључује Мајк Трејси.
