Тај рат је трајао 78 дана и хранио се медијским лажима, с циљем усклађивања мњења западног становништва са ставом власти главних држава, наводи француски „Монд дипломатик“, а преноси „Недељник“.
Срби су починили „геноцид“, „играли су фудбал са одсеченим главама, откинутим са лешева, кидали су фетусе из трудница и пекли их“, рекао је немачки министар одбране, социјалдемократа Рудолф Шарпинг, чије коментаре су медији понављали. Убили су „између 100.000 и 500.000 особа“ (ТФ1, 20. април 1999), кремирали су своје жртве „у пећима, сличнима које су се користиле у Аушвицу“, „Дејли Мирор“, 7. јул.
Насловница за насловницом, те лажне информације ће бити поцепане у парампарчад — посебно истраживањем америчког новинара Данијела Перла („Волстрит џурнал“, 31. децембар 1999). Баш као што се и једна од најсензационалнијих манипулација с краја 20. века издувала: план „Поткова“ (потковица), документ који је требало да докаже како су Срби програмирали „етничко чишћење Косова“. Његова дифузија у Немачкој априла 1999. године послужила је као изговор за интензивирање бомбардовања. Далеко од тога да су корисници интернета параноични, главни дезинформатори су биле западњачке владе, НАТО, као и најугледнији медији.
Међу њима је и „Монд“, чије је уредничко заузимање позиција тада било референца за остатак француске медијске галаксије. Његово уредништво, којим је руководио Едви Пленел, признаје да је „изабрало да стане на страну интервенције“. На првој страни издања од 8. априла 1999. чланак Данијела Вернеа најављује „да су планом ’Поткова‘ планиране депортације са Косова“. Новинар преузима информације које је дан пре тога открио министар спољних послова Јошка Фишер. Тај „план власти из Београда, који детаљно описује политику етничког чишћења које се примењује на Косову (…) и који носи назив ’Поткова‘, без сумње симболизује гажење албанског становништва“, пише Верне, према којем ствар изгледа да „оставља мало места сумњи“.
Два дана касније, дневне новине су поновиле преко целе насловнице „како је (Слободан) Милошевић припремио етничко чишћење“. „Српски план ’Поткова‘ планира принудни егзодус Косовара од октобра 1998. године. Наставио је да га примењује у време преговора у Рамбујеу“. „Монд“ евоцира „документ српског војног извора“ и поновно се позива на тврдње немачких званичника, до тачке репродуковања целовитих сажетака — који би се данас назвали „елементима језика“ — које је новинарима и новинаркама дистрибуирао генерални инспектор немачке војске.
Берлин је тако настојао да пред прилично пацифистичким мњењем оправда први рат који је Бундесвер водио од 1945. године, поврх тога против земље коју је педесет година раније окупирао Вермахт.
Међутим, тај план је кривотворен: није га донела српска власт, већ је фабрикован од елемената које је прикупила бугарска тајна служба, а затим пренесен у Немачку од земље која је тада горљиво желела да уђе у НАТО. Превару је 10. јануара 2000. године открио недељник „Шпигл“, што је дванаест година касније потврдио бивши бугарски министар спољних послова. Документ је накнадно требало да подстакне још више сумње, јер се потковица на српском каже потковица, а не поткова, како је 15. априла 1999. године навео немачки посланик Грегор Гиси у Бундестагу.
Марта 2000. године, немачки бригадни генерал Ханц Локаи је изразио „сумње у постојање таквог документа“. Његова истрага је принудила Шарпинга да призна како нема копију изворног „плана“. Истовремено, портпарол Међународног кривичног суда за бившу Југославију описао је елементе такозваног плана као „мало вероватан материјал“ („Хамбургер абендблат“, 24. март 2000), а тужитељка Карла дел Понте неће га ни поменути у оптужници против Милошевића ни 1999, ни 2001. године.
Недељник/Б92
