Ова установа више од деценије организује обуке за наставнике кинеског језика, испите, али и верификује квалификације наставника. Директор, проф. др Радосав Пушић, који је и шеф одсека за кинески језик и културу на Филолошком факултету у Београду, каже да иза идеје стоји давна потреба која се сада осећа на много јаснији и директнији начин.
„Из простог разлога што је Народна Република Кина својим привредним, економским, политичким и геостратешким присуством у Европи и свету постала толико видљива и незаобилазна. По природи ствари, намеће се да је неопходно научити језик. Ја бих рекао и упознати културу и цивилизацију те земље, уколико заиста желимо да комуницирамо са њом“, каже Пушић.
Коментаришући одређену дозу страха у нашој јавности да би кинески језик могао да засени енглески, Пушић каже да је то разумљиво, јер говоримо о земљи која у последњих 10 година по параметрима ММФ-а, Светске банке и других међународних форума готово у свему предводи овај свет, а пре 20 нико на њу није озбиљно рачунао. То је природна реакција, у најмању руку имате неку врсту нелагодности, али и страха од земље која има милијарду и 550 милиона становника, каже Пусић.
„Међутим, они који добро познају историју кинеске цивилизације не би требало да имају ту врсту страха, из простог разлога што је Кина до почетка 19. века била водећа светска сила у економији. Када гледате из тог угла, ових 200 година је изузетак од правила. Свет се сада враћа у својеврсну равнотежу — цивилизација и култура која непрекидно траје скоро десет хиљада година има довољно потенцијала да дође до параметара који не само да је уводе у модерност, већ она на неки начин почиње све више да предводи ту врсту модерности“, истиче наш саговорник.
Замерку да је кинески тешко научити Пушић објашњава стереотипима који владају још од доба језуита и грађени су свуда у свету, као и стереотип да је кинеска роба неквалитетна.
Ђаци у Србији учиће мандарински, стандарду форму кинеског, коју у школама уче и мали Кинези. Једина озбиљна тешкоћа је кинеско писмо, јер је потребно време да би се њиме овладало, али наш саговорник каже да ни то није непремостива тешкоћа јер постоји систем на основу кога се учи, те да полазници Института Конфуције после тромесечног курса могу без проблема да се снађу у Кини.
Засад је план да у Србију стигну предавачи из те земље, али Пушић упозорава да је досадашња пракса показала да деца много теже уче нови језик на страном језику. Људи који ће бити укључени у процес доношења одлука морају да схвате да је неопходно да се ослонимо на наше наставнике, истиче он.
„Ми имамо те кадрове, оне који су дипломирали у последних 40 година на Филолошком факултету, то је скоро 500 дипломираних студената на које донедавно уопште нисмо обраћали пажњу, јер Кина није била у фокусу нашег интересовања. Зато је добар део тих младих, јако талентованих људи, отишао у свет, Кину, САД, али и друге азијске земље. Упркос томе и даље имамо кадрове да то изведемо“, сигуран је професор Пушић.
Он чак предлаже да се кинески језик најпре учи у градовима у које су већ стигле кинеске инвестиције. Пратећи продор кинеске економије на запад, све земље региона покушавају да остваре добар амбијент и услове за учење кинеског језика. БиХ, Република Српска, Црна Гора и Македонија савет су потражиле управо у Србији.
Пушић наглашава да Кинези мисле дугорочно, јер је њихов однос према времену другачији, дугорочне визије се односе на 50, 100 или више година. У том светлу делимично посматра и случај „Хуавеј“ који је потресао свет, али и сматра да је малим народима, као што смо ми, јако тешко да разумеју сложене игре геополитичких џинова, НР Кине, САД, ЕУ и Руске Федерације.
„Када погледате преплетеност економија Сједињених Држава и Кине, интересе који постоје са обе стране, сасвим је природно да људи који воде одређене компаније не желе да се тај бизнис угаси. Увек ће економија, трговина или интерес наћи начина да задовоље своје потребе или да остваре своје циљеве. Кроз историју има много примера таквих ситуација, у време најгорег периода Хладног рата, економије земаља које су у јако лошим односима проналазиле су начин да функционишу, да једни другима продају или купују робу“.
Пушић додаје да су правила игре најмоћнијих сила установљена давно, када су то била правила западних земаља, и да се по њима игра јако дуго.
„У овом тренутку, постоје земље, углавном из Азије, које не само да су достигле тај ниво него су у неким аспектима и изнад њега. Они у ходу желе да промене та правила јер им више не одговарају, зато се сада поставља питање оправданости постојања било каквих правила“, каже Пушић. Коментаришући чињеницу да ће српска економија имати користи од пријатењства с НР Кином, он каже да се пријатељима разговара и о интимним, личним стварима, те да је једна од најважнијих ствари у комуникацији са њима — да говоримо истим језиком.
„У Кини је у последње три године на шест универзитета уведен српски језик. Ми смо јако мала земља, наш језик, иако бисмо волели, није светски, ако Кина то може, зашто не бисмо и ми ишли тим путем“, закључује Пушић.
