Истраживач на Геополитичком форуму Кембриџ универзитета и бивши дипломата на Балкану Тимоти Лес споменуо је у једном тексту да би Косово евентуално могло да избегне проблем непризнавања и немања статуса у УН тако што би се ујединило са Албанијом. На тај начин би, пошто је Албанија већ чланица УН, Косово избегло проблем који има.
Лесово размишљање, према Јовановићевој оцени, више је механичко него што је политички и правно могуће, зато што би такво спајање било супротно виђењима које Запад има на Балкану. то би, према његовим речима, истовремено створило преседане на које би се други могли позивати.
„То би отворило неку врсту ’шведског стола‘, где би се разни други појавили са сличним амбицијама. Друго, имамо Хелсиншки документ који забрањује промену граница, осим уз сагласност. Косово није међународно признато, није члан УН, није члан ОЕБС-а, према томе, за њега не важи чак ни правило ОЕБС-а. Тако да ми се чини да је то плашење Србије, да буде што је могуће више предусретљива пред притисцима и очекивањима Запада, неголи једна стварна могућност“, сматра Јовановић.
И сама идеја о формирању „велике Албаније“ која, према његовим речима, лепрша над Балканом, у функцији је застрашивања балканских држава и смиривања њихових контроверзних потеза и политика.
Велики српски адут крије се у томе што је Албанија међународно призната држава, док Косово није, без обзира на то што косовску независност признаје стотинак земаља, наглашава Јовановић, јер Србија као суверена земља није дала сагласност на косовску независност, што је потребно према одредбама Хелсиншког завршног документа.
Тај адут, додаје Јовановић, не би требало да потцењујемо нити да га олако испуштамо из руку.
Игра коју играју Брисел и Вашингтон на Балкану Јовановић назива меким конфронтирањем. И САД и ЕУ у нашем региону имају заједнички интерес и заједнички играју да истисну друге конкуренте из региона — Русију и Кину, али се и међусобно рву око појединих интереса. Ако америчка позиција на Балкану превагне, то ће учврстити њихову доминацију над западном Европом у следећих десет година, наводи Јовановић.
Жеља француског председника и немачке канцеларке је да афирмишу своје интересе на Балкану мимо америчких интереса, сматра он. Током деведесетих, Америка је одржала лекцију ЕУ на Балкану, а Макрон и Меркелова мисле да би сада могли да демонстрирају своју релативну самосталност.
„Ту ће можда да изађу са неким идејама. Не верујем да ће то бити нешто ново, јер већ су рекли да нема разграничења било које врсте. Ако нема, онда значи да фаворизују једну страну наспрам друге, што није прихватљиво, не води никуда. Да ли ће припремити неку малу ’бомбу‘, нисам сигуран, за то нису створени услови, али то може да изазове нове напетости у односима са Америком, уколико јаче буду покушали да афирмишу своје првенство на Балкану“, каже Јовановић.
Према Стојановићевом мишљењу, Меркелова и Макрон су покренули иницијативу за решење косовског спора непосредно пре европских избора из себичних разлога, јер су односи између Берлина и Париза већ помало нарушени.
„Све оно што је Макрон покренуо као велике реформске захвате, које је најавио у оном чувеном говору на Сорбони, разбило се и обило о берлински зид. Меркелова то једноставно није прихватила. Она је скоро у једној серији интервјуа навела целу једну листу разлика између ње и Макрона. Она је ту истина говорила како се разликују менталитетски, али се у тим благим формулацијама видело да тај двојац не функционише“, објашњава Стојановић.
Због тога јој је било потребно да Макрона укључи у игру око Косова, као што је Макроновог претходника, Франсоа Оланда укључила у игру око Украјине. Макрон, према Стојановићевом мишљењу, нема много идеја шта учинити са Балканом, а париски самит пада у невреме.
„Пада после избора за Европски парламент, где су они далеко више забављени собом, него што могу да повуку неке озбиљније потезе на спољнополитичком плану. Макрон брзо троши почетни капитал који је имао не само у сопственој земљи, него и у ЕУ. Сада су и европски избори разголитили и унутрашњу политичку сцену, где је био жесток сукоб између Ле Пенове и Макрона, што говори да његове политичке акције падају и у сопственој земљи. Меркелова се такође суочава са великим невољама — предстоје јој парламентарни избори у неколико источних покрајина, који су за њу врло деликатни и питање њене канцеларске судбине ће се решавати ако на тим изборима почне да се растаче велика коалиција и тада ће њен канцеларски мандат бити прекинут пре него што је рачунала“, каже Стојановић.
Због свега тога он, како каже, верује да париски разговори неће донети ништа конкретно. Једино изненађење може да дође од комесара за проширење Јоханеса Хана, који је дао изјаву да ће решење бити креативно и да ће њиме сви бити задовољни. О чему је Хан говорио, не можемо ништа да тврдимо, али све упућује на то да се ради о потезу бриселске администрације на издисају, сматра Стојановић.
О 2025, као години током које би балканске земље могле да постану чланице ЕУ, више нема говора, јер се ниједна странка која улази у ЕП у свом програму није бавила проширењем. ЕУ након избора очекује међународно позиционирање према великим силама, Русији, Кини, САД.
