Транскрибовање његових „брбљања“, каже, дало јој је одређени осећај смирености пре његовог одласка, пише портал „Експрес.хр“ позивајући се на „Атлантик“.
„Доста. Хвала, и волим те и доста“, рекао је супрузи Сузан вече пре него што га је пронашла мртвог. Тај клинички психолог је пуно говорио пре смрти, али мало тога до краја схватљиво. „Има толико тога у тузи“, рекао би. „Спустите ме одавде“, рекао би други пут, а халуцинирао је тврдећи да види анђеле, па је тврдио да је соба која је била потпуно празна препуна људи. Он је један од 181 особе чије је предсмртне реченице Лиза Смарт записала у покушају да пронађе неку матрицу, нешто заједничко.
Реч је о озбиљној антрополошкој студији, а не о романсираним сабраним „последњим речима“ од Цезара надаље. Студија, чија је идеја била да проучи „психичко стање тачно пре смрти“, говори о томе шта нам пролази кроз главу када смо свесни да је крај близу. Тиме се бавио и антрополог Артур Мекдоналд. Поделио је људе које је слушао у 10 категорија у зависности од њихових афинитета (политичари, филозофи, песници…) и закључио како „људи блиски војним занимањима“ имају највише захтева и директива, филозофи, математичари и едукатори имају највише питања и изјава, док су уметници и научници шкрти на речима.
„Како особа постаје слабија и више јој се спава, комуникација с другима постаје суптилнија. Чак и када је људима превише тешко да говоре, или су изгубили свест, могу чути. Слух је последње чуло које се гаси“, стоји у њиховој књизи. Последње речи Џорџа Буша Старијег биле су „волим и ја тебе“, као одговор на реченицу „волим те“, коју му је рекао син.
У чланку у немачком магазину „Шпигл“ лекари откривају колико људи у тренуцима смрти махнито псују, или изговарају имена супружника и деце. Већина мушкараца у неком тренутку зове мајку. Делиријум, изазван дејством лекова или високе температуре, прича је сама за себе. Најчешће се спомиње нејасноћа или осећај као да лебдимо.
Много знамо, пише „Атлантик“, о почецима говора, почев од утробе, али сам крај је и даље обавијен тајном. Управо је зато Лиза Смарт започела сарадњу са психијатром Рејмондом Мудијем Млађим, који се бави „искуствима блиске смрти“, због чега је 1975. написао хит књигу „Живот после живота“. Заједно су направили и „Final Words Project“ (Пројекат о последњим речима), веб-сајт који се бави животом, смрћу, свесношћу и лингвистиком.
Смартова као пример увек наводи свога оца, који је користио фразе које немају смисла (али њему су имале): „Морам ићи доле, морам се одвојити“, као да му тело лебди између нечега. Онда је било и много понављања (Зелене димензије! Зелене димензије!), која су честа код људи с деменцијом и у делиријуму. Понављао је своје презиме, бројеве, покрет, док су неки други умирући, пише Смартова, причали метафоре о одласку, било бродом, небом, копном или нешто сасвим треће.
Метафоре о одласку приметиле су Калаханова и Келијева, па су у својој књизи записале: „Они знају да имају времена да умру.“
Један пацијент је понављао: „Ако бих могао само да пронађем мапу… Само кад бих могао да пронађем мапу… Био бих код куће.“
Разумевање лингвистичких матрица и разлога зашто се комуницира и како се комуницира пре умирања могло би увелико олакшати разумевање смрти, али и шта они који умиру желе да кажу. Некада су људи умирали врло нагло, али напретком медицине, данас се живи дуго и умире полако, у институцијама. Утолико је комуникација јако важна. Иако је књига Смартове „обојена“ жељом да се погледа у живот после живота, она је и даље једна од ретких писаних остварења на једну врло занимљиву, а занемарену тему.
