Бројне ствари су се промениле у медицини у протеклих неколико деценија. Али с побољшањима у нези пацијената, дошло је и до експоненцијалног раста очекивања људи.
Некако смо прешли из: „Ваш ближњи има смртоносну болест и учинићемо све у нашој моћи да га лечимо и умањимо бол“, до: „Ваш ближњи има болест за коју нема лека, али ми ћемо је свеједно лечити као да има“.
Проблем је у томе што сви умиру, кад-тад.
Међутим, чак и они са терминалним болестима су ретко свесни властите смртности, као и њихови ближњи, па имају нереална очекивања у вези са тим шта лекари могу да учине.
Посао доктора је да пацијентима дају наду и да прописују лекове, али у ситуацији у којој би сами требало да одлуче какво лечење желе, они би знатно чешће него други смртници одбили лечење.
Да ли је реч о тајнама професије с којима су упознати или пак схватају да је боље живети квалитетније, тајне су који они држе за себе због Хипократове заклетве.
Шта је оживљавање
Готово универзално, обухвата притисак на прса, интравенозне лекове, механичко утискивање ваздуха и дефибрилацију.
У случајевима оживљавања где циљ није само преживљавање већ повратак на претходни ниво функционисања, шансе за успех су забрињавајуће мале.
На крају, кад би лекар понудио операцију која има само 1,7 одсто шансе за побољшања вашег стања, а истовремено је болна и узнемирујућа, већина људи то вероватно не би одабрала.
У нашем се друштву брига и љубав изједначава с тиме да се „учини све“. Како људи старе, нагласак би требало да буде на квалитету, а не на квантитету живота, што људи често занемарују, па из себичних разлога не желе да „пусте некога да оде“.
„Био сам присутан на безброј оживљавања и њихових покушаја с врло различитим успехом. Често се ради о људима који су оживљавани само због добробити својих породица, а остатак живота су провели непокретни и зависни од апарата. Верујем како је наша улога као доктора да лечимо болест, а у тренутку у којем дође до тога да олакшамо смрт. Мој је отац одбио оживљавање и након што му је пукла аорта нисам се противио томе, већ сам га пустио да оде, а одржаван је на животу толико дуго да се опростимо. Да сам у дубокој коми, не бих волео да ме на вештачки начин држе живим — то напросто нема смисла“, каже нефролог Паскал Лане.
Разумевање шта оживљавање није
Оживљавање није гаранција живота какав је појединац пре имао, а Холивуд нам даје лажну слику тога. Према великој анализи докторских серија на телевизији, чак 75 одсто људи врати се на „старо ја“.
Истина је другачија.
Просечна шанса успеха оживљавања младе, здраве особе (што значи да је функција мозга нетакнута) износи тек 30 одсто. Код старијих људи са хроничним медицинским стањима износи тек између 1 и 3 одсто. За неке пацијенте, она се приближава нули.
Људи мисле како оживљавање функционише тако да вас напросто врате из мртвих без последица, али стварност је другачија — најчешћа су оштећења разних органа и састава.
„Не бих ишла на одељење интензивне неге ако се узрок болести не би могао уклонити, а свакако не бих пристала на храњење на цевчицу или да машина дише за мене. Мислим да би вам већина доктора рекла како би желели да умру у миру свог дома. Кад сам тек почињала да радим запрепастио ме је пацијент који је одбијао терапију, али његове сам речи запамтила: ’Треба знати када се продужава живот, а разликовати кад се продужава смрт. Ако продужавамо смрт, продужавамо и бол‘“, каже докторка Изабел ел Шанавани.
Извор: Хрватски Експрес
