Најбољи умови човечанства до данас нису успели да открију кључ за дешифровање рукописа из 15. века. До сада ништа није било плодотворно: ни најновије лингвистичке методе, ни шпијунске методе специјалних служби, чак ни вештачка интелигенција.
А дешифровањем су се бавили првокласни стручњаци. На пример, педесетих година прошлог века рукопис је анализирао криптолог Вилијам Фридмен, који се прославио тиме што је током Другог светског рата успео да одгонетне јапанску машину за шифровање „Парпл“.
Легендарни језик
Ових дана Бристолски универзитет је објавио рад свог сарадника Џерарда Чешира који је уверен да је пронашао кључ за Војничев рукопис.
„Рукопис је написан на протороманском језику — претку дијалеката романске језичке породице, којима сада говоре у Португалији, Француској, Шпанији и другим земљама. Тим језиком су говорили на Медитерану у Средњем веку, али на њему готово нико није писао, јер је језик интелигенције, цркве и државе био латински. Због тога је тај језик нестао без трага“, сматра научник.
Према његовом мишљењу, није реч ни о каквом шифрованом запису. Научник је, једноставно, одлучио да упореди речи из рукописа са савременим језицима.
На пример, фразу „omor nena“ он преводи као „мртво дете“, јер „omor“ звучи слично као румунски глагол „убијати“, а „nena“ — шпанској речи „девојчица".
Чешир је анализирао илустрације у рукопису и претпоставио да је то својеврсни медицински трактат који су у 15. веку написале италијанске монахиње за арагонску краљицу Марију Кастиљску.
Истина, Чеширове закључке критиковали су истакнути лингвисти, а Бристолски универзитет је био принуђен да се огради од његовог истраживања.
Језуитска авантура
Монаси језуити убеђивали су 1912. године пољског трговца књигама Михаила Војнича, који се представљао као „колекционар Вилфред“, да чувају редак алхемијски документ, у којем су, наводно, одгонетнуте готово све тајне човечанства — од тога где се чува Свети грал и како се олово претвара у злато, до тога од којих се компоненти прави еликсир бесмртности.
Монаси су се свим снагама трудили да продају рукопис скупље и тврдили да га је саставио Роџер Бејкон, познати схоластичар из 13. века. Иако је Војнич првобитно сумњао у истинитост њихових речи, купио је рукопис, а остатак живота, све до своје смрти 1930. године, посветио је дешифровању рукописа. Укључивање најбољих лингвиста тог времена у тај посао било је одлична реклама како за самог колекционара, тако и за његово откриће.
Рукопис има 240 страница с илустрацијама, на којима су углавном приказане биљке и животиње непознате науци. Оне су, како сматрају научници, или измишљене, или су изумрле. Иако је језик текста неразумљив, написан је латиницом. Тридесетак страница текста је, како се верује, изгубљено.
Све је то навело стручњаке да посумњају у оригиналност рукописа. Неки су веровали да га је начинио сам Војнич. Од 1950. године, пошто најбољи војни криптографи нису успели да изађу на крај с дешифровањем рукописа, та верзија је преовладала.
Лингвиста Гордон Раг је 2004. године, чинило се, коначно доказао да је рукопис Војнича фалсификат, али је високопрецизна радиоугљенична анализа, спроведена пет година касније, шокирала научну јавност. Испоставило се да рукопис јесте настао у првој половини 15. века, после чега су се истраживачи поново латили посла с новим ентузијазмом.
Интригантне хипотезе
Нико, међутим, ни након тога није успео да преведе Војничев рукопис. Према једној претпоставци, језик рукописа су користили катари, чланови једне од најпознатијих јеретичких хришћанских секти у Средњем веку. Они су током тајног обреда ритуалног самоубиства најстаријег члана заједнице користили наречје које је било смеша фламанског и старофранцуског језика.
Поједини стручњаци сматрају да је Војничев рукопис написан на једном од језика источне Азије који је вероватно изумро, али да су уместо хијероглифа коришћена латинична слова. Претпостављају да је био намењен хришћанским мисионарима. Присталице те верзије наводе и да је прва страница књиге веома слична кинеским средњовековним рукописима.
Ниједна од претпоставки, ипак, није постала општеприхваћена — свака има мноштво недостатака. Прича је отишла толико далеко да су се у њу, најзад, укључили и математичари. Ни они, међутим, нису постигли никакав напредак.
И руски научници се одавно баве изучавањем тог рукописа. Сарадници Института за примењену науку Руске академије наука, под руководством Јурија Орлова, успели су да уз помоћ савремених рачунских метода утврде да је документ написан на неколико језика.
„Највероватније је реч о мешавини језика германске и романске групе. С вероватноћом од 85 одсто може се погодити који језик преовладава на свакој страници текста, али се на такво знање не можемо ослонити. На пример, ако будемо анализирали руски текст на физичко-математичку тему, написан у транслитерацији (на другом писму), многе странице ће бити идентификоване као енглеске или немачке, јер су такви термини који се користе — функција, диференцијал, интеграл“, објашњава научник.
Проблем је у томе што чак и ако се језик ипак утврди, то не значи да ће садржај рукописа бити схваћен. Не може се искључити ни могућност да је текст писао неписмен човек.
.jpg){kind=link}