Према новим параметрима, максимална допуштена концентрација амонијака повећана је пет пута, са 0,1 на 0,5 милиграма по литру.
Дозвољено присуство бора повећано је са 0,3 на један милиграм, а толеранција на хлориде и натријум подигнута је за око 25 одсто.
Министарство здравља Србије навело је да су измене Правилника о хигијенској исправности воде за пиће донете јер је стари пропис из 1998. године застарео и да су нове вредности усклађене са препорукама Светске здравствене организације и ЕУ.
Доцент на департману за хидрогеологију Рударско-геолошког факултета Јана Штрбачки за Спутњик истиче да измена граничних вредности не представља опасност по здравље и да су те вредности базиране на токсиколошким проценама.
„Амонијак, хлориди и натријум, ако се посматрају препоруке СЗО, заправо се не сматрају потенцијално токсичним супстанцама, него прекорачење ових вредности може да доведе до измене органолептичких својстава воде. Рецимо, ако се јави вишак хлорида или натријума, може да се осети известан укус, ако се прекорачи концентрација амонијака, може да се појави известан мирис, али нема говора ни о каквој штетности по здравље људи“, наглашава Јана Штрбачки.
Када је реч о бору, наша саговорница наводи да су у многим земљама прописане и веће концентрације.
„У САД и Канади граница је 5 милиграма по литру, у Аустралији 4, а СЗО препоручује граничну вредност од 2,4 милиграма по литру. Тако да су и ове наше вредности још увек строже од препорука СЗО. Има мишљења да је и ова нова граница од 1 милиграма још увек непотребно преоштра, јер претерано поскупљује прераду воде, без реалне потребе.“
Иначе, квалитет воде одређују два показатеља: физичко-хемијска и микробиолошка исправност воде.
„На нашим просторима, најчешћи узроцници физичко-хемијске неисправности су: повећана мутноћа и боја, повишене концентрације гвожђа, мангана, амонијака и сл., што утиче на органолептичка својства воде (изглед, мирис и укус), објашњава Јана Штрбачки.
Она истиче да Јавни институт Батут у Србији врши редовна мерења.
„Ако погледамо њихове податке за 2018. годину, од јавних градских водовода 60 одсто је показало исправан квалитет воде за пиће. То подразумева да је регистровано мање од 5 одсто са микробиолошком неисправношћу и мање од 20 одсто са физичко-хемијском неисправношћу на годишњем нивоу.“
Кад је у питању физичко-хемијска неисправност, Јана Штрбачки наводи да се на првом месту са неповољним квалитетом воде налази Војводина, Средњебанатски и Севернобанатски округ и то због повишеног амонијака, са појавом приметне боје, док у погледу микробиолошке неисправности предњаче Бачка област и Браничевски округ.
„С друге стране, у источној и јужној Србији имамо доста водовода са малим процентом неисправних узорака на годишњем нивоу, што показује да је вода доброг квалитета у Нишавској, Јабланичкој, Пиротској, Поморавској, Рашкој области.
Јана Штрбачки каже да се и Београд убраја у водоводе са добрим квалитетом, иако је квалитет у односу на уже језгро града нешто лошији на периферији, у Младеновцу и Лазаревцу.
