Најтиражнији и најпревођенији савремени француски писац Мишел Уелбек, аутор култних романа „Елементарне честице“, „Платформа“, „Покоравање“, „Серотонин“…, требало је у петак и суботу да борави у Београду.
Преносимо делове његових писама упућених Бернар-Анри Левију, објављених у заједничкој књизи „Државни непријатељи“. „Државне непријатеље“ на српском језику објавила је издавачка кућа „Бука“ 2016. године у преводу Владимира Д. Јанковића.
Преносимо део писма којег је Уелбек послао Левију 16. марта 2008. године.
Да би се уопште говорило о ангажману, требало би да се вратим на тему Русије, где сам,иначе два пута боравио:2000. и 2007. Први пут је било импресивно. Пустим московским авенијама пуном брзином јездили су џипови са затамњеним стаклима. Ресторани, кафеи – не рачунајући госте западњаке – били сусу празни; на улицама по улазима стајали су млади људи и пили пиво и вотку (конзумација у унутрашњости ресторана била је за њих прескупа). Видео сам и неколико младих жена одевених као проститутке; остале су биле тек једва приметно модернизоване бабушке.
Данас је малтене немогуће кретати се Москвом; тамо се вози нисан микра, вози се фолксваген голф. Ресторани и кафеи пуни су Руса, који ту пију и једу, свако у складу са својом куповном моћи; младе жене прате моду. Укратко, створена је некаква средња класа, и то је оно што човек прво примети; нема ту више оне „застрашујуће беде“; и да, створена је, на мистериозан и готово мистичан начин, једна позападњачена средња класа (или је барем тако пословично описују).
Та средња класа је огромном већином гласала за Путина, огромном већином је гласала за Медведева; она сматра да за њу нема друге поуздане алтернативе; она сматра, у пуном сагласју са својим руководством, да сви ти приговори који стижу са Запада (због Чеченије или због било чега другог) нису ништа друго него неприхватљиво мешање у унутрашње ствари њихове земље. Једно се мора признати: руска влада је, кад је о овим питањима реч, апсолутно на истим позицијама као и њен народ.
Русија, такође – и ту ћу морати да вам противуречим – није скончала у никаквој културној пустињи. У бројним библиотекама може се наћи целокупна светска књижевна продукција, при чему се све књиге пуштају у продају, без икаквих ограничења. Књиге су, узгред, одличног квалитета, штампа је врхунска; али пре свега, то посебно подвлачим, изразито су јефтине, и притом мислим на руски стандард. Речју, књига је у Русији и даље тражен артикал – много више него што би то могла бити у Бразилу, па чак и у Италији или Шпанији.
Солжењицина – истина је – сматрају тамо старим правоверним гњаватором; он, слажем се, има свако право да буде разочаран развојем ситуације у Русији, има право да мисли како је Русија „издала своју душу“; нисам баш сигуран ни да би Достојевски био баш одушевљен тим ноћним клубовима – премда… Нисам сигуран ни да сам ја сам био одушевљен њима, али ми је свакако било драго што поново видим Фредерика, а и те бујне плавуше биле су ту, шта да вам причам, све вам је јасно, доста сам већ књига на ту тему написао…
За време мог другог боравка у Москви, водио сам врло занимљив разговор са службеником Министарства спољних послова (чудан живот воде ти људи, по неколико година остају на свакој служби, развије се код њих тај смисао за привремено припадање, а реч је у ствари о људима који су дубоко искорењени; у разговору су неретко страствени). Ја сам у том разговору напоменуо да се у поратној Француској говорило како је том земљом, Четвртом републиком, просто немогуће управљати, како је све то само један министарски валцер, и тако даље… а ипак, све то није спречило Француску да се развија убрзаним кораком, у тој мери да тај период неодговорног управљања земљом остаје на економском плану најуспешнији у нашој историји. Он ми је на то рекао да се Путинова Русија можда и може оптужити за разна зла, али никако за „нестабилно руковођење“, те да у њој сада до изражаја долазе феномени као што су формирање средње класе и потрошачки капитализам.
Неколико секунди владала је тишина, а онда ми он рече отприлике ово: „У суштини, можда све ово и ваља; ово је доказ да друштво има своје сопствене снаге и да управљачки систем који му се наметне својим прописима и својим чиновништвом – ипак није ништа више него нека врста паразита.“
А, онда је ућутао, досетио се ваљда да је и он сам чиновник, да, конкретно, ради за Министарство спољних послова; нелагода је нека завладала начас, али сам је ја развејао као од шале, јер сам увек спреман да кад треба направити будалу од себе, па сам затражио још једну вотку. А ево још једне илустрације те тенденције коју сам приметио код људи да ми говоре ствари потпуно непредвиђено; било како било, нас двојица смо врло брзо променили тему.
И ето, драги Бернар-Анри, ето првог узрока (оног којег сматрам чак и часним) моје неангажованости; реч је, дакле, о идеолошкој скромности која се граничи с атеизмом. Руси зацело немају осећај да живе у демократији; мислим да они, у доброј мери, за то и не хају, а ко сам ја да им због тога пребацујем?
