О томе да ли је овај споразум представљао капитулацију СРЈ, којим притисцима је тада била изложена наша делегација и какав је данас значај Кумановског споразума Мирослав Лазански је у емисији „На нишану Лазанског“ разговарао са учесницима преговора, генералима војске и полиције, Бранком Кргом и Обрадом Стевановићем.
На питање зашто су Кумановски споразум испред СРЈ потписали припадници и војске и полиције, Обрад Стевановић, један од потписника споразума, каже да је то био захтев друге стране у преговорима.
„Хтели су да се споразум потпише и са војском, која је потпадала под надлежност савезне државе, и са полицијом, која је у то време била у надлежности Србије. Плашили су се да ако споразум потпишу само са једнима, они други можда неће поштовати споразум“, објашњава Стевановић.
Према његовим речима, преговори којима се дошло до споразума нису били једноставни, а друга страна се служила разним триковима, попут изненадне промене локације где су преговори требали да се одрже, до тога да су преговори о прекиду бомбардовања првог дана одржани у кафани.
„Чим смо сели за преговарачки сто уследио је први трик. Подељен нам је споразум на енглеском на десетак страна, а британски генерал Џексон је рекао да је текст тог документа усвојен на највишем нивоу свих страна, те да се од нас очекује да то потпишемо у релативно кратком року. Међутим, чим смо прочитали наслов и први став било је јасно да је тај документ за нас неприхватљив. Наиме, тај документ је предвиђао да су стране уговорнице Југославија и Србија са једне, и НАТО са друге стране. За нас је било неприхватљиво да је НАТО уговорна страна јер би тиме вукли на квалификацију капитулације“, наглашава Стевановић.
Такође, како додаје, у понуђеном документу су се помињале обавезе српске и југословенске стране које превазилазе надлежности војске и полиције, попут, на пример, пуштања затвореника.
„Док смо ми размишљали и међу собом разговарали шта нам је чинити, Џексон је поново покушао са триковима. Рекао је да је Милошевић прихватио тај документ. Међутим, када смо ми рекли да морамо да се чујемо са председником он је одлучио да преговоре наставимо сутрадан“, прича Стевановић.
И генерал Бранко Крга каже да нису очекивали овакве смицалице од друге стране у преговорима.
„Када је прихваћен папир Ахтисари-Черномирдин, председник Милошевић је примио нашу делегацију која је ишла на преговоре. Главна идеја је била да се искрено иде на те преговоре и да се тај споразум постигне. Важно је рећи да ми војници или полицајци ништа суштински нисмо одлучивали. Одлуку о прихватању војно-техничког споразума је донела Скупштина Србије и Влада СРЈ“, указује Крга.
Гости емисије „На нишану Лазанског“ кажу да су у преговорима тражили да се бомбардовање обустави док трају преговори. Међутим, до тога није дошло јер се генерал Весли Кларк плашио да, ако се направи пауза, неке од земаља савезница САД вероватно не би прихватиле наставак бомбардовања.
Кључни елемент споразума било је потпуно повлачење војске и полиције Југославије и Србије са Косова. Гости Мирослава Лазанског једногласни су у оцени да Кумановски споразум није био чин капитулације СРЈ.
„Ја сигурно, нити неко од других колега, не би прихватио нешто што личи на капитулацију“, категоричан је Крга, а истог става је и генерал Стевановић.
„Ми нисмо потписали споразум са ратујућом страном, односно са НАТО-ом. То је била важна ствар у формално-правном смислу. Знамо да капитулација подразумева да предате оружане снаге, људе и средства непријатељској држави и непријатељској војсци. Да одете у заробљеништво. Ми нисмо ништа предали, нити капитулирали јер и није било окупације, а документ је потписан након, да кажем, равноправних преговора екстремно неравноправних страна.“, објашњава Стевановић.
Бранко Крга истиче да је највећи проблем то што међународне снаге нису испоштовале своје обавезе из Кумановског споразума и Резолуције 1244. Ипак, двојица генерала се слажу да су Кумановски споразум и Резолуција 1244 и данас изузетно значајни, можда више него икад. Како кажу, ти документи су управо разлог зашто самопроглашено Косово још није постало држава.
„Да нема Кумановског споразума и да нема Резолуције, то би већ била држава. Када данас кажемо како Резолуција није битна и да међународно право више не постоји, питање је — што нам онда траже да признамо Косово? Упркос томе што се чини да су они моћни, ипак постоји неки потенцијал који се налази у тим документима“, закључио је Обрад Стевановић.
