Генерали армије која је готово три месеца јуначки у рату бранила земљу, били су понижени у миру — добили су наређење да оставе народ на милост и немилост истој оној војсци која га је буквално до јуче убијала, али је сад добила друго име — мировне снаге.
Народ на Косову био је збуњен, сећа се пуковник Милутин Филиповић, додајући:
„Са једне стране радовали смо се јер нема више тог ратног стања, нема ужаса који рат носи, а са друге — било нам је свима изузетно тешко јер морамо да напустимо тај простор, а да народ остане буквално незаштићен. Људи су претпостављали шта их чека када оду војска и полиција.“
Везе са Београдом биле су готово сасвим прекинуте, информације или не стижу, или су искривљене. На улицама се појављује војска, формирају се колоне које, уместо да чувају, напуштају Косово. Придружује им се народ који не жели да остане незаштићен на својим огњиштима. Кретање војске због тога је било отежано, а додатно су га отежавали спорадични напади албанских терористичких група.
Општи хаос прекида вест која је муњевито обишла свет: Руси долазе.
Иако није било ни телевизије, ни радија, ни других медија, ту вест су и на Космету муњевито сазнали сви. И сви су, као да их је неко позвао, изашли на улице. Слика је била величанствена — колона оклопних возила кретала се из правца Куршумлије према Приштини, а тамо су је дочекале стотине људи. Тога дана поново се родила нада да ће Срби моћи да остану и опстану на Косову и Метохији.
Генерал Треће армије Небојша Павковић пише у свом ратном дневнику:
„То је пријатно изненађење, с обзиром на информације које су до сада долазиле да је мало вероватно да се Руси ангажују у оквиру Кфора.“
Генерал Леонид Ивашов, који у том тренутку обавља дужност начелника Главне управе за међународну сарадњу Министарства одбране Русије, један од родоначелника идеје о такозваном „Руском маршу“, објашњава:
„Радили смо у оквиру Резолуције 1244. Ми смо, као стална чланица СБ, као представници ЗНД, имали иста права као Американци и НАТО. И они неће да се договарају, него нам нуде да са једним батаљоном учествујемо у америчком сектору и да будемо подређени америчком генералу, или да са два батаљона мобилне резерве будемо под генералом Џексоном. А ја сам им рекао — с којим правом ви преузимате такве обавезе? А они ми кажу: ми смо Американци и НАТО. А ја им кажем: зар смо ми гори, резолуцијом није прописано да то ради НАТО. За све што има предзнак ’међународни‘ Американци схватају да су то они и НАТО.“
Механизована колона са 200 војника из састава миротвораца, који су већ били у БиХ, непримећено је прошла све до српске границе, а онда су се на транспортерима завијориле руске заставе.
Генерал Јунус Бек Јевкуров, који је данас председник Ингушетије, а у том тренутку је као мајор, обавештајац, са својом групом већ био на Косову, присећа се:
„Марш којим је командовао генерал Павлов дао је добар сигнал и становницима и нашим оружаним снагама да смо у стању да испуњавамо задатке. Треба имати у виду да је кретање колоне било организовано вешто, тим пре што се ми нисмо налазили ни у каквој војној бази, него усред миротворачких снага. У центру који је био под руководством НАТО-а и америчких снага. Успели су да изађу неприметно, и то не са једним или два возила, него са стотинама. Наравно, била је то права уметност. Показали смо да можемо да доведемо противника у заблуду. НАТО је то приметио тек кад је колона прешла пола пута.“
Тог дана се добро сећа и Милутин Филиповић, пуковник у пензији, који је 1999. године, као командант Приштинског гарнизона, имао задатак да дочека руске војнике:
„Било је врло дирљиво и емотивно. Људи су од српских застава, окретањем наопако, правили руске. Износили су пиће, цвеће бацали, љубили транспортере… Певале су се песме, чуле су се и сирене… Једна невероватна добродошлица.“
И док усмерава колону према приштинском аеродрому, он не зна да је претходница стигла у Слатину петнаест дана раније. Руска обавештајна служба имала је информације да се Енглези из НАТО-а спремају да заузму аеродром Слатину и да га користе за слетање великих транспортних авиона. Послала је екипу у Приштину. Операцијом је командовао Јунус Бек Јевкуров:
„Ми смо дошли на Косово и пре аеродрома смо имали друге задатке. За аеродром смо добили задатак касније — да га ставимо под контролу. С обзиром да сам ја био искусни официр, па још и обавештајац, било ми је јасно да се такви задаци не дају тек тако. Тим пре што сам по карти видео да аеродром има стратешки значај за тај регион. Били смо спремни да испунимо задатке кад су нам рекли да освојимо аеродром. Нећу сад да говорим како смо то радили, али обезбедили смо да колона стигне где треба.“
Сутрадан на аеродром Слатину стижу и Енглези. Њихов командант Мајкл Џексон имао је наређење од команданта Веслија Кларка да уништи руски одред. На небу се појављују њихови десантни хеликоптери, приближавају се и две колоне тенкова. Руска оклопна возила не дозвољавају хеликоптерима да слете.
Колоне НАТО тенкова се заустављају пред упереним руским оружјем... Видевши одлучност Руса, Џексон каже: „Не желим да изазовем Трећи светски рат.“
Руска десантна група остаје да чека транспортне авионе са војском и оружјем, али Мађарска и Бугарска не дозвољавају прелет. Почињу тешки преговори...
„Схватали смо да је Југославија остављена на цедилу са својим проблемима, ма колико се Русија трудила да помогне. Међутим, Русија тада није била данашња Русија. А и став западних партнера је био да Русија нема ту шта да тражи. Зато су се и понашали тако дрско и безобразно“, са горчином каже генерал Јевкуров.
Резултат дугих и тешких преговора била је нека врста компромиса — Русија дозвољава Енглезима да заједно користе аеродром, а ускоро се руски миротворци пребацују у рејоне које контролишу НАТО снаге.
Искусни обавештајац додаје:
„Данас се извлаче поуке из догађаја у Југославији. Руководство земље их има у виду кад доноси неке одлуке. Тада се видело да су такозвани западни партнери нарушили све договоре о Југославији које су постигли са Русијом. Просто су их дрско нарушили. Мислим да се данас спољна политика Русије води са свешћу о грешкама које су направљене у Југославији 1999. године.“
Свестан да се присуство руских јединица у Кфору користи као алиби за доношење одлука против српског народа, а не може да на њих утиче, Владимир Путин је одлучио да их 2003. повуче са Косова. Руски војници вратили су се кућама тужни и са сузама у очима.
