Тиме би осим планиране отимачине имовине СПЦ у Црној Гори невладина организација ЦПЦ додатно добила на легитимитету, будући да је канонски непризната, те да се не налази у литургијском јединству ни са једном православном Црквом у васељени.
Овакав сценарио био би и недвосмислени удар на Србе у Црној Гори, чији је важан ослонац Српска православна црква. Зато звучи упозоравајуће теза која се све гласније може чути из кругова блиских властима, да „држава Црна Гора и Српска црква не иду заједно“, односно, како је то ових дана формулисао један од истакнутих дукљанских „интелектуалаца“, да „ако Црна Гора хоће да опстане као држава, не може више да трпи овај статус СПЦ у Црној Гори“.
Сличне поруке указују да је за елиту, која новоцрногорски идентитет дословце гради као антипод српског, неприхватљиво и само постојање СПЦ као организације, чија је мисија, „да пропагира српство“ и „негира етничку, културну и сваку другу посебност Црногораца“, или како је то Ђукановић у Никшићу дефинисао, да „чува инфраструктуру велике Србије“.
Како тренутно ствари стоје, дукљански прваци подржани црногорским предсједником сада најављују „бурно љето“, јер предвиђају да СПЦ неће тако лако предати имовину којом, узгред, располаже већ пуних 800 година... А међу њима није мало ни оних који прижељкују украјински сценарио.
Аналитичар Бошко Вукићевић примјећује да се након Ђукановићеве изјаве о обнови аутокефалије осим „дежурних промотера дукљанског ултранационализма“, све више појављују и „неки режимски медији који заговарају тезу да се у случају ’обнове ЦПЦ‘ треба ослонити управо на ’украјински модел‘“.
У тим круговима црногорски предсједник се, како додаје, сматра неспорним ауторитетом, али и „мултипрактиком“ који, иако декларисани атеиста, може задирати и у стриктно религијска питања и решавати их по вољи дукљанских идеолога.
„Још увијек није познато да ли се Ђукановић, по угледу на Петра Порошенка, већ незваничним каналима обратио Васељенском патријарху захтјевом за аутокефалију. Али ако је до тога и дошло и поред погубне грешке у украјинском случају, мала је вјероватноћа да би цариградски патријарх имао благонаклон став према таквом захтјеву. Уосталом, недавно је патријарх Вартоломеј изјавио да украјински и црногорски случај нијесу повезани, чиме је имплицитно наговијестио свој став“, каже Вукићевић за Спутњик.
Међутим, чак и када се изузме став цариградског патријарха у црногорском случају, овај аналитичар упозорава да је инсистирање промотера тзв. ЦПЦ на украјинском примјеру школски примјер политичке кратковидости, јер је овдашња Украјина управо симбол анархије у црквеном животу.
„Сâм патријарх Вартоломеј је недавно и након додјељивања томоса изјавио да ’никад није било Кијевске патријаршије, нити она сада постоји у Украјини“. Истовремено је ’почасни патријарх‘ нове украјинске цркве Филарет Денисенко истакао да он ’не признаје томос о аутокефалији‘. Укратко, ситуација у црквеном животу Украјине је прилично нејасна и хаотична и нико рационалан не би ову земљу узео као примјер решавања проблема“, каже Вукићевић.
Са друге стране, саговорник Спутњика сматра да је Ђукановић својим недавним агресивним наступом најавио неку врсту похода на православље у Црној Гори.
„Извјесно је да је након пустошења црногорске индустрије и природних богатстава једино остала црквена имовина која није мала. Имајући у виду да је Мило током своје вишедеценијске владавине показао да је згртање богатства и моћи његова једина религија и идеологија, очекивано је да ће и у овом случају и без обзира на големе ризике, слиједити своју природу и од отетог црквеног земљишта и светиња покушати правити коцкарнице и бизнис центре. С друге стране, онај дио светиња који није довољно атрактиван за режимски бизнис, био би предат на управљање тзв. ЦПЦ, или изнајмљиван по потреби различитим црквеним организацијама“, страхује Вукићевић.
Саговорник Спутњика ипак вјерује да су минималне шансе да се такав наук реализује и поред најављене стратегије хаоса, чији би крајњи резултат било отимање црквене имовине.
„Први разлог за то видим у немоћи промотера тзв. ЦПЦ, тј. њиховој малобројности, али и чињеници да су и они махом попут сопственог врховника — атеисти. Други разлог је у Ђукановићевом нереалном очекивању од полуга моћи у овом случају. Наиме, истина је да су оне увијек исказивале лојалност Ђукановићу, али треба имати у виду да и међу њима има доста вјерних људи који нијесу спремни с пендрецима јуришати на светиње.“
„Трећи и основни разлог за пропаст клептократског пројекта видим у снази и истрајности вјерника СПЦ у Црној Гори. Мислим да они неће дозволити отимање светиња и да ће их ’бранити голим животима‘, као што су већ најављивали неки великодостојници“, закључује Вукићевић.
