Профит од продаје флаширане воде у свету годишње порасте у просеку за 10 одсто, а очекује се да ће до 2020. године премашити 280 милијарди долара. Како је изјавио председник Пацифичког института Питер Глејк, погрешно је мишљење да је флаширана вода чистија, здравија или безбеднија и да се боље контролише од воде из славине.
Први званични бизнис са флашираном водом покренула је компанија „Џексонс спа“ у Бостону почетком шездесетих година 18. века. Наиме, компанија је пунила флаше минералном водом и продавала их је у „терапеутске“ сврхе.
Тржиште флаширане воде успешно се развијало у многим земљама до 20. века, када се распространила технологија хлорисања воде из славине. С обзиром на то да се у свакој кући појавила чиста и готово бесплатна вода за пиће, људи су престали да купују флаширану воду. На тржишту се задржала само вода са минералних извора, за коју се сматрало да има исцелитељске моћи.
Француски лекар Луј Перије је 1898. године у граду Вереж отворио клинику и започео испоруке воде из локалног минералног извора до најбољих хотела и ресторана у Европи. Међутим, 1946. године компанију је купио талентовани предузетник Густав Левени, који је за неколико година успео да освоји половину француског тржишта, истиснувши главне конкуренте — „Евиан“ и „Вител“.
Бренд „Перије“ успео је да се пробије на америчко тржиште. Узимајући у обзир снобизам Американаца, Левен је у САД рекламирао бренд „Перије“ као елитну воду, која је намењена онима који су постигли успех. Његов план је успео, па је у периоду од 1975. до 1978. године продаја француске минералне воде у САД повећана са 2,5 милиона на 75 милиона флаша годишње.
Деведесетих година прошлог века бизнис са флашираном водом започели су и гиганти индустрије безалкохолних напитака: „Пепси“, „Кока-кола“ и „Нестле“. Огромни маркетиншки буџети осигурали су коначну победу флаширане воде над водом из славине. Према проценама „Бевериџ маркетинг корпорејшна“, тренутно се у свету сваке године прода више од 460 милијарди литара флаширане воде. На првом месту потрошача налази се Кина (око 80 милијарди), а затим САД (45 милијарди).
Треба узети у обзир да је флаширана вода у просеку 2.000 пута скупља од воде са славине. Осим тога, у многим земљама су млеко, пиво, па чак и бензин јефтинији од минералне воде. Према подацима организације „Фуд енд вотер воч“, у САД је литар флаширане воде три пута скупљи од литра млека и скоро четири пута од литра бензина.
Главни мотив за куповину флаширане воде у свим развијеним земљама је раширено уверење да је она чистија, еколошки прихватљивија и кориснија од воде из славине. Овакве идеје се активно пропагирају потрошачима уз помоћ бројних реклама, међутим, све то нема везе са реалношћу. Истраживачи америчке Радне групе за заштиту животне средине истичу да половина произвођача флаширане воде признаје да је то иста вода са славине која је „додатно прочишћена“. Поред тога, 18 одсто њих не жели да открије локацију „минералних“ извора. То указује на једно — „извор“ је славина.
У већини случајева флаширана вода није нимало боља од воде из славине. „Додатно прочишћавање“, о којем говоре произвођачи, не доноси никакву корист, јер у свим развијеним земљама вода из славине задовољава стандарде чистоће и сигурности.
Осим тога, држава врши много строжију контролу над квалитетом воде са славине, него над оном која се продаје у продавницама. Стога, када се догоди још један скандал због штетних материја у води за пиће, обично је реч о флашираној води.
На пример, средином априла, водећи амерички потрошачки часопис „Конзумер репортс“ саопштио је да вода коју флашира шест брендова садржи отровни арсен у количинама које премашују дозвољни ниво. Чак и ако произвођач напуни флаше беспрекорно чистом водом, она временом постаје загађена микрочестицама пластике од које је направљена флаша. Наиме, пластика загревањем ослобађа токсине, због чега пластичне флаше са водом не би требало држати на сунцу.
Такође, није тачно да је флаширана вода укуснија од воде са славине. У истраживању које је спроведено на Универзитету у Вермонту, само трећина дегустатора могла је да разликује по укусу флаширану од обичне воде.
Уколико вода из славине мирише на хлор, тај проблем се може решити куповином филтера за воду, који кошта мање од редовне куповине флаширане воде.
Када је реч о еколошкој прихватљивости флаширане воде, наводи се да је само у САД 2016. године на произвoдњу флаша за воду употребљено два милиона тона пластике, за шта је било потребно 64 милиона барела нафте.
Поред тога, широко распрострањено мишљење да флаширана вода превазилази воду из славине према свим параметрима, резултат је огромних рекламних кампања. Главна тајна произвођача флаширане воде је профитабилност њиховог бизниса. Никада нису објављени тачни подаци, али стручњаци оцењују да се бизнис флаширања воде може упоредити са трговином дрогом, када је реч о профитаблности.
Пример за то је компанија „Нестле вотерс“ која је почетком овог века стекла право да у периоду од 99 година користи воду са извора у Мичигену, за шта су платили 70 хиљада долара, односно 707 долара за годину дана. Компанија данас на флашираној води зарађује 1,8 милиона долара дневно.
