Тако нетипично за наше прилике, прва седница Националног савета за препород српског села завршена је без великих обећања и најава. И то је био само још један знак тежине проблема српског села. Сурова истина о његовом нестајању дала је мало простора за оптимизам, па је, и иначе пословично уздржан по питању оптимистичних изјава, председник Србије Александар Вучић овога пута оценио да ће бити задовољан ако од свега предложеног за шта ће држава обезбедити новац буде реализовано 20-30 одсто.
Али друге нам нема и нешто се предузимати мора, јер опстанак села је питање од националног и безбедносног значаја. Мало ко је пропустио да на то укаже, а Вучић је то довео у директну везу са демографским проблемом, који је кључни у Србији, а из тога потом произилази и безбедносни.
„Од границе са Бугарском 60 километара дубоко на нашој територији немамо по хиљаду људи у неким местима. Према Румунији су десетине хиљада квадратних километара где нема више од пет хиљада људи, у читавом Подрињу немамо 150.000 људи. Запрепастићемо се када будемо видели да ће нас на попису 2021. године бити око 6,4 милиона, а не преко седам како сада причамо“, указао је он и упозорио да „што се војске тиче, немамо никакву попуну у Првој армији“. Више, каже, није могао о томе да говори. И то је било довољно.
Они други, ништа мање упозоравајући подаци, су, углавном, познати. Попис из 2011. године показао је да се за деценију, између два пописа, сеоско становништво смањило за око 311.000 житеља, односно за 10,9 одсто. Први пут се број становника српских села спустио испод три милиона.
Од 4.700 села свако четврто, њих око 1.200, на путу је нестајања, јер у скоро 990 села има мање од по 100 становника. У чак 86 одсто села се смањује број становника. Пописано је око 50.000 потпуно напуштених кућа и око 145.000 оних у којима тренутно нико не живи.
А напуштених кућа ће, по свему судећи, бити још, јер су на селу остала старачка домаћинства, поготово у неразвијеним крајевима. Слику таквог српског села најбоље илуструје податак да у 63 одсто старачких сеоских домаћинстава нема млађих од 65 година, а просечна старост је 74,6 година.
Проблем је и што се од 5,1 милиона хектара пољопривредног земљишта у Србији, од чега је обрадиво 4,2 милиона хектара, користи 3,35 милиона хектара. Дакле, близу милион хектара је необрађено, у парлогу.
Зато је Национални тим, на челу са два копредседника, министром задуженим за регионални развој Миланом Кркобабићем и председником Одбора САНУ за село Драганом Шкорићем, сабрао више од 50 оних најбољих из најразличитијих области, јер је селу потребна помоћ у свакој од њих да би преживело и заживело. Пре свега, да би у њему за почетак остајали млади, макар колико их има и да би у српска села својим потомством вратили живот.
А да би остали, село мора да добије оно што подразумева цивилизацијски стандард за урбане средине: водоводну, канализациону, путну, ИТ мрежу. Пошту прошле године није имало 2.000 села, асфалтни пут и нормалну везу са окружењем њих око 500. С обзиром на негативан демографски тренд и све бројнија старачка домаћинства, јасно је зашто у 2.700 села не постоји дечји вртић, зашто 230 села нема основну школу, а око 170 школа је похађао само један ђак.
Потом, како сматра Кркобабић, у центар пажње мора бити стављено пољопривредно земљиште и све што је у вези са њим, односно са 570.000 газдинстава. Зато на ред морају доћи не само локални путеви, него и они атарски, од куће до имања, нови концепт здравствене политике примерене селима, са мобилним екипама, као и образовање, култура, спорт. Мора постојати могућност избора, па и тада, како је оценио, са сигурношћу се не може рећи да ћемо успети.
Много посла, и то у последњи час. Зато ће се већ за десетак дана чланови Националног савета поново окупити.
„Следећи корак је формирање мањих тимова, комисија, једно пет-шест отприлике, који ће бити формирани од чланова Националног тима и колега које се баве сличном проблематиком, а нису у Националном тиму, који треба да припреме конкретан материјал са предлозима шта би требало урадити“, прецизира Шкорић.
Новоформирани оперативни тимови ће носити главни посао.
„До краја септембра треба да заврше своје предлоге, али конкретно. Идеја је да материјале које спремимо понудимо Народној скупштини, да би они били основа за одржавање једне целовите седнице посвећене селу и пољопривреди“, каже Шкорић.
То што буду предлагали прво ће ићи на Владу Србије, потом и у Парламент.
На питање шта су у овако тешкој ситуацији за опоравак села приоритети приоритета, он одговара да су то, пре свега, удруживање и неопходна инфраструктура.
„Ко има посед од два хектара не може да буде робни произвођач, то могу само да постигну они удружени у задругу, заједничким снагама“, сматра саговорник Спутњика.
Зато се акција 500 задруга у 500 села, која је за две и по године дала боље резултате од очекиваних, вративши дух задругарства у Србију, неће завршити док сва српска села не добију задругу. Без задруга нема живота у селима.
За све то су неопходна средства, којих ће, према Вучићевим речима, бити довољно за оно што Национални савет буде предложио, али да ће од тога, у најбољем случају, бити реализована тек трећина.
На питање о коликим средствима је реч, копредседавајући Националног савета каже да би он волео када би кренули са 100 милиона евра годишње, колико је потребно да се направи прави заокрет и захват у пољопривреди, односно у селу.
„То је нека цифра која би можда могла да помогне да практично зауставимо одлазак људи из села, посебно младих и да можемо понудити младима који не раде, а желе да заснују породицу и имају амбиција, да оду на село. Имате у Војводини пример да је Покрајинска влада дале паре и 30 младих брачних парова је добило новац да купе куће на селу и да се преселе и живе на селу“, напомиње Шкорић, истичући да је одзив био добар. На прошлогодишњи конкурс јавило се шест пута више младих брачних парова од броја додељених кућа.
Ипак, далеко је већи број оних који су напустили села у Војводини, па чак и тамо има оних која су потпуно опустела.
Зато, како је рекао председник Србије, није питање можемо ли овом акцијом да зауставимо садашње демографске трендове, који нису само специфичност Србије, него и региона, питање је само можемо ли да губимо становништво у прихватљивим оквирима, уз оцену да ћемо тек 2030. године, ако буде настављен садашњи темпо привредног раста, моћи да изједначимо емиграциона и имиграциона кретања.
