Ипак смо схватили да нема вајде од запитаности да ли се клима толико променила па нас последњих година не заобилазе призори поплављених кућа и ораница. Између две поплаве, прошле године је донет нови Закон о смањењу ризика од катастрофа и о управљању ванредним ситуацијама, који је заменио онај Закон о ванредним ситуацијама из 2009. године, који је, по оцени нашег саговорника, у примени показао доста недоречености.
Где су се те недоречености највише показале ?
— Највише у томе да нисмо имали ниједну казнену одредбу којом бисмо могли да приволимо руководства општина да поштују Закон о ванредним ситуацијама. Тај закон је, у ствари, децентрализовао послове заштите и спасавања, где је све пренесено на локал, јер се све дешава и завршава на локалу. И, ако ту изостане тај први, адекватан одговор, онда, када касније држава крене да санира последице и притекне у помоћ, све то може бити закаснело и са далеко већим последицама.
И какви смо на локалу у томе, јесмо ли нешто научили после оних поплава из 2014. године?
— Ми смо толико немарни, немамо културу живљења. Не можемо рећи да ништа нисмо научили, јесмо. Далеко је то боље, када то поредимо са периодом пре 2014. године. То је бар по питању превентиве, по питању уређења водотока, тада била, малтене анархија. Сада је повољније, зато што је свест људи напредовала. Видели су шта природа може да направи. Сада на простору Обреновца немамо ниједан канал који није очишћен. Али, да ли је Обреновац безбедан? Није. Он и даље има висок ризик од поплава, зато што тек треба да се раде огромни, стратешки, инфрасруктурни радови, скоро 30 километара уређења водотока на Колубари и Тамнави и то је нешто што држава мора да помогне. Има пројеката где држава мора да реагује, јер то локал не може да издржи. Али, оно основно, што локал може увек, то је да почисти водотоке за које су они надлежни.
И шта се сада показало, јесу ли они то урадили?
— Показало се да је начињен видан напредак у претходне две године, али је то далеко од нечега за шта можемо рећи да смо потпуно задовољни. Природа тако делује да нас увек изненади. То је просто невероватно, видите и сами. Чак и када падне мала киша у Београду, ми имамо колапс у саобраћају, зато што је, ваљда, у свести људи да тако треба да се крећемо. Реке изађу из корита, имамо проблем са канализацијом, са канализационим профилима.
Кишна канализација у Београду, где је пала огромна количина кише, није могла да прими ту количину падавина. Да ли је то проблем који може да се реши?
— Проблем може да се реши само ако се ради нова канализациона мрежа. То је на структурама града и на јединицама локалне самоуправе — да се направи добар пројекат. То су све скупе инвестиције и није то посао који се ради данас за сутра. Значи, проблем може да се реши, али тражи време и новац. Имате ситуацију у појединим деловима града, где су никла велика насеља на постојећој канализационој инфраструктури, што је просто парадокс.
Да ли је нека локална самоуправа кажњена, ако није поступила у складу са законом и није одрадила свој део посла? Шта је ту рецепт?
— Рецепт јесте у доследнијој примени закона. Преко ноћи ничу депоније ђубрета и треба на сваком километру да имате комуналне полицајце и инспекторе који ће непрестано да обављају надзор. Проблем је и у појединцима, у грађанима који одлажу отпад тамо где не треба и природа онда узврати.
У којој мери су локалне самоуправе испоштовале то што закон налаже?
— Ми смо до 2017. године имали десетак општина које су донеле процену ризика, план, формирале јединице цивилне заштите опште намене, формирале штабове. Имамо, заједно са градовима, 174 јединице локалне самоуправе, од тога 146 општина. Данас, 112 општина има процену ризика, што је далеко већи проценат и то је напредак, али, није то још завршен посао. Те процене ће, према закону, радити правна лица овлашћена за то, и то сваке три године, јер се појављују нови ризици, а негде се смањују, нестају, или је нешто ново инфрастуктурно рађено на том простору.
Јесу ли последице најновијег таласа поплава мање него што би то било да није урађена превентива?
— То је апсолутно тачно. То су мере вредне више од 100 милиона евра само државних пара које су уложене у уређење водотокова, у превентиву, и, да није то уложено, последице би биле далеко веће. У Лучанима би било два метра воде у самом граду. Ипак је то дало резултат. Не постоји апсолутна заштита. Нико неће да осигура пољопривредне културе, ни стамбене објакте. Сваке године се дешава да у Ивањици малињаци страдају, а то им је главни производ и онда добијете озбиљан економски и друштвени проблем, породице буду материјално угрожене.
Како на западу решавају случајеве непоштовања прописа? У чему је њихова ефикасност?
— Само у кажњавању, у стриктној примени закона. Чим на аутопуту баците флашу кроз прозор кола, пријавиће вас онај иза вас, сликаће вас и послаће слику. А ми, и оно што видимо — судови ослободе. Ми смо мајстори импровизације, јер тако функционишемо цео живот. Сада полако успостављамо систем, па већ можемо рећи да то више није импровизација, него системско, планско, правовремено реаговање, које надлежни сектор координира.
