„Он је човек позитивне енергије, та доброта је његово лично обележје, а његов пут обележен је дубоким убеђењем да брани идеале за које се залагао, тако да та доброта иде заједно са том његовом чврстином“, каже Шаиновић.
Први пут Шаиновић и Булатовић упознали су се 1989. године и тада је Булатовић на Шаиновића оставио утисак „младог човека велике енергије, спремног да мења и савезну државу и Црну Гору и тадашњи Савез комуниста“.
Осврћући се на рад у Савезној влади, Шаиновић Булатовића описује као руководиоца који се није руководио директивама, већ атмосфером.
„Он је направио око себе такву атмосферу да то што смо се договорили да се ради — може да се ради са задовољством. Ту није битна хијерархија, него је битан однос према циљу; сарадницима је, једноставно, било непријатно да изађу пред њега и да кажу да нешто нису реализовали. То је дало тој Влади, у тако тешко време, једну велику унутрашњу кохезију, и у време кризе 1998. године, и током рата, и посебно током обнове после рата“, присећа се Шаиновић.
Оно што је Момира Булатовића разликовало од других јесте то што је носио лик тихог, чврстог и увереног човека.
„Тај лик је оставио тако позитиван утисак, не само међу људима који су са њим сарађивали. Ево погледајте друштвене мреже. Много људи говори да је умро диван, добар и поштен човек. То је његово главно обележје и он је себи, још за живота, подигао такав споменик“, наглашава Шаиновић.
