Она оцењује да је избор Лејенове неочекивана победа за Мереклову, јер Немачка већ пола века није имала свог човека на челу Европске комисије.
Штавише, да је и сама Меркелова наметала такво решење, вероватно га не би било, наводи се у тексту.
Решење се родило, како се наводи, из невоље, након што су пропале све друге могућности и шефови држава и влада ЕУ су осетили олакшање након што су нашли особу коју сви могу да поднесу.
Чак се и председник Француске Емануел Макрон заложио за избор Лејенове.
Фијаско су, према оцени Вазелове, доживели Европски парламент и принцип „носилаца листе“ за европске изборе, јер на крају ниједан кандидат који је заиста био у изборној трци није дошао у фотељу.
Дух компромиса
На маратонском самиту, додаје се у тексту, потпуно је недостајао дух компромиса, а то је кривица, како се наводи, држава Вишеградске групе, које су иступале гласније него икад и учиниле све што је могуће да осујете шансе холандског демократе Франса Тимерманса у походу на место председника ЕК.
Вазелова сматра да се Тимерманс као комесар и потпредседник ЕК залагао за владавину права више него што су државе Вишеградске групе то желеле.
Ту групу четири државе подржала је и популистичка власт у Риму и сматра да ће те државе формирати констелацију у ЕУ које ће донети још много мука, наводи Вазелова.
За избацивање Манфреда Вебера, носиоца листе Народне партије, најодговорнији је Макрон, наводи се у тексту и додаје да је француски председник одмах дао до знања да Вебера сматра превише слабим и неискусним кандидатом, што је наишло на подршку Шпанаца и Скандинаваца.
Кандидаткиња за комесарку за заштиту конкуренције Маргарете Вестагер пала је на отпору Италијана.
Како се наводи у тексту, она се Италијанима већ једном замерила по питању банкарског система, а ту се добро видело да је подела функција уједно и полигон за личне освете.
Порука фијаска
Порука фијаска је, како напомиње Вазелова у свом тексту, да би европске партијске фамилије требало да боље бирају своје кандидате.
Она истиче да је Вебер заиста био слаб такмац, јер нема никаквог искуства у извршној власти, а да су конзервативци на европској сцени имали доста јача имена, упркос чињеници да су одлучили у складу са партијском дисциплином и из дугогодишњег поштовања према Веберу који је био шеф њиховог посланичког клуба.
То, како се наводи, није довољно, јер странке морају да размисле који су то кандидати који могу да придобију већину и међу посланицима Европског парламента и међу председницима и премијерима чланица ЕУ, преноси Танјуг.
Зато и европске породице странака сносе део кривице за бродолом који жестоко уназађује демократизацију европске политике, закључује Вазелова.
