Посматрајући садашњу нестабилност у Персијско-Арапском заливу и могућност привременог затварања Хормушког пролаза, порука директора „Арамка“ могла би бити превише оптимистична. У стварности, „Арамко“ неће моћи да обезбеди потребне количине сирове нафте на азијском и европском тржишту, у случају пуне блокаде Хормушког пролаза.
Чак и да „Арамко“ поседује и управља нафтоводом за нафту капацитета 5 милиона барела нафте дневно, који превози нафту кроз 1.200 километара између Арапског залива и Црвеног мора, потребно је много више да би тржиште нафте остало стабилно.
Насрсов покушај стабилизације тржишта је вредан хвале, али га треба посматрати као покушај да се угуше страхови трговаца и финансијских аналитичара, посебно пред састанак организације ОПЕЦ+ у Бечу ове недеље. Насрс је поновио да је „Арамко“ (познат и као „Краљевина“) у стању да обезбеди довољно сирове нафте преко Црвеног мора. Међутим, оно што аналитичари заборављају је да је Насрсова изјава у вези само са обимом извоза нафте у Саудијској Арабији, који вероватно неће бити већи овог лета од нивоа који овај гасовод може подржати. Право питање је, ако дође до пуног сукоба, да се не угрожава само саудијска нафта.
Тренутно, између 20 и 21 милион барела сирове нафте и нафтних деривата превози се дневно преко Хормушког пролаза. Саудијски извоз је огроман део тога, али ће и УАЕ, Ирак, Кувајт, Бахреин, Катар и Иран морати да потраже алтернативне руте.
Наиме, затварање пролаза или војна акција у региону ће проузроковати привремени поремећај за поморски саобраћај. Осим опција које су већ на столу, као што су Саудијски копнени цевовод и нафтовод УАЕ „Фуџаира“, нема других реалних алтернатива, јер је копнени или железнички транспорт минималан.
Притом, пренос нафтног волумена преко нафтовода Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата уопште није опција, пошто је њихов укупни капацитет мањи од 10 милиона барела дневно, што не представља чак ни 50% тренутних поморских токова кроз Хормуз. Још једна ствар коју треба напоменути је да цевоводи не могу истовремено испоручивати сирову нафту и њене деривате.
Друга последица блокаде би била да ће већина расположивих танкера бити или блокирана у Персијском заливу, или неће моћи да буду преусмерени. Пре него што тржиште нађе решење, проћи ће дани, вероватно и недеље, па се може очекивати пораст цена за све производе. Ово ће вероватно бити случај и са „ЛНГ-ом“ и са другим робним токовима.
Мало је аналитичара који говоре о сигурности нафтних поља и о доступности цевовода. Сваки војни саветник ставиће ове опције као део прве фазе свог војног акционог плана. Ако Иран буде нападнут, или ако се суочи са хируршки прецизним нападом својих противника, сва арапска нафтна и гасна инфраструктура ће постати легитимна офанзивна мета (барем у очима Техерана и његових савезника).
Гледано географски, Техеран је добио најбоље карте. Посматрајући позиције већине средстава за производњу нафте и гаса и инфраструктуре у арапском свету, посебно у Саудијској Арабији, УАЕ или Ираку, све је доступно ракетама кратког домета, борбеним авионима, па чак и дроновима.
Сваки потез против Ирана резултираће пуним нападом на Саудијску источну провинцију (која производи 80 одсто нафте и гаса Саудијске Арабије), нафтну инфраструктуру у Абу Дабију и регионалне цевоводе. Посматрано из историјске перспективе, ускраћивање приступа енергији и смањење стабилности противника је основна ствар у војној стратегији.
Може се узети здраво за готово да су Иран, Хути, Хезболах и други већ припремили своју стратегију у вези са инфраструктурама нафте и гаса. Вашингтон, Ријад, Абу Даби па чак и Манама, махнито ће тражити одговоре, али географска ситуација је катастрофална
У том смислу подсмевање страховима на тржишту је исправна ствар, али стварност такође треба узети у обзир. Насрсова порука је порука директора нафтне компаније, који предузима све мере предострожности да би могао да се носи са несрећом. Султан из „АДНОЦ-а“ ће урадити исто. Ипак, нафтно тржиште је тренутно жртва геополитичких пројекција моћних, емотивних лидера, који занемарују рационалност. Ова конфронтација је једна од оних без преседана, не због нафте (као што ће скептици изнова тврдити), већ са нафтом као оружјем за пораз или опстанак.
Стално спомињање иранско-ирачког рата који је вођен у периоду од 1980. до 1988. године, није у додиру са стварношћу. У овом тренутку, Иран неће оспоравати подршку, или трговати са Ираком, већ је, уколико се не спроведу контра-мере, могућа арапско-иранска конфронтација, предвођена снагама САД.
Азијски потрошачи ће морати да се припреме за озбиљан раст цена, и то у најоптимистичнијем сценарију, али и за затварање огромних делова својих економија. Хормуз неће опстати самостално и мораће много више да се узме у обзир, посебно због дешавања у Јемену (Аденски залив) или Ист Меду (Хезболах). Негативне реперкусије за Европљане су такође у овој слици. Саудијска Арабија може учинити много, али спашавање глобалне економије ако Залив „експлодира“ — није једна од њихових могућности.
