Његов одлазак је у Црној Гори оживјео и сјећање на историјски расцјеп до тада јединственог ДПС-а и подјелу „Мило-Момир“ из 1997. године, која је по многима представљала кључну вододјелницу за судбину Црне Горе и њену заједницу са Србијом.
Аналитичар Лука Радоњић истиче да је подјела „Мило-Момир“ по масовности сврставања на једну или другу страну била једна од највећих, а по реперкусијама подјеле унутар државе, друштва и породице једна од најдубљих коју Црна Гора икада памти.
„Не каже се случајно да је јединствени ДПС прије подјеле имао 50 одсто, а након подјеле 100 одсто. Наратив ’Мило-Момир‘ је био хамлетовски драматичан, ’бити или не бити‘, а борба по свим линијама фаталистичка. Дакако, томе је кумовала и чињеница да је Милова страна имала подршку моћног Запада, НАТО пакта, тада јаке србијанске опозиције, али и свих западних обавјештајних структура и полуга моћи. То је другу (Момирову) страну по менталитетској линији брђанског ината и историјског отпора ’великима‘ додатно учврстило на позицијама које осим њих — није бранио нико“, образлаже Радоњић.
Он дубину подјеле у Црној Гори илуструје тиме што су се, како каже, и дјеца те 1997. године током фудбалских мечева умјесто дотадашње Партизан-Звезда подјеле, дијелили у тимове „Мило-Момир“.
„А колико је јак ген ове подјеле, сликовито говори и то да и данас на улици можете чути да се неко запита — како то да нека особа сада ради у државној администрацији кад му је ђед био за Момира“, примјећује Радоњић за Спутњик.
Наш саговорник ипак истиче да је суштина у томе да је подјела на присталице Мила и Момира у својој бити прије свега имала изражену дубоко етичку димензију.
„Могло би се казати да је једна од основних разлика између Момира и Мила била та што је Мило свакоме знао цијену, а Момир вриједност“, каже Радоњић, уз подсјећање да су нажалост и многи у ДПС-у, попут Мила, имали сличне критеријуме, о чему су остала бројна свједочанства.
„Премда би многи из ДПС-а у духу расрбљавања историје државе и партије то жељели данас да забораве, Црна Гора ипак памти: првобитно, 64 члана Главног одбора ДПС-а подржала су Момира, 22 су била уздржана, свега седам било је за Мила (међу којима су били Свето Маровић и Душко Марковић...). А онда су буквално преко ноћи наступили чувени прелетачи, који су одредили судбину Црне Горе. Без обзира што их је Мило, како се вјерује, платио кућама, аутомобилима или кешом, њихова вриједност је, може се слободно рећи, била и остала као у Новака Килибарде, некада предсједника ултрасрпске Народне странке, који ће по сопственом признању касније у аутобиографији признати да га је на чело те партије поставила црногорска Удба“, каже Радоњић.
Поред свега тога, овај аналитичар луцидно примјећује да „као што је Мило одлично знао цијену свом ДПС-у, тако су и Американци знали цијену Милу, а вриједност Момиру“.
„О томе је дискретно и учтиво посвједочио Булатовић изјавом да су му Американци нудили да буде Мило Ђукановић, ’само‘ је било потребно да се окрене против заједнице са Србијом и својих пријатеља и сабораца, што је одбио, између осталог и због чињенице да му је било неприхватљиво да га америчке службе воле, а Србија презире. Одбацио је зов тренутачног политичког прагматизма и одабрао доследност, лојалност, честитост и вјерност традиционалној Црној Гори, све оно због чега је већинска Црна Гора и стала уз њега 5. октобра 1997. године, када је упркос огромним полугама моћи које су биле против његове опције, поразио у првом кругу председничких избора Мила Ђукановића“, наводи Радоњић.
Наш саговорник закључује да се у другом изборном кругу догодила, како тврди, највећа изборна крађа у историји Црне Горе, на коју Запад не само да није ћутао, већ је најгласније подржао и тиме усадио трајно и дубоко неповјерење у народу Црне Горе, до нивоа неповратног анимозитета.
„До данас је остало много прича, много трагова за много људи, а ниједна прича ни за једног човјека да је због новца био уз Момира. То Булатовића и чини аутентичним представником оне Црне Горе чији су темељи чојство и јунаштво Марка Миљанова и сврстава га међу најпоштеније људе које су наша Брда икада дала. А власт персонификована у Милу Ђукановићу, која биљежи своју тридесетогодишњицу владања, одавно већ производи друштво које зна цијену свачему, а вриједност ничему“, закључује Радоњић.
