Судећи према извештају који је за први квартал ове године објавила Народна банка Србије (НБС), добровољни пензијски фондови и даље нису популарни, или приступачни највећем броју грађана Србије.
Према подацима сектора добровољних пензијских фондова, њихове услуге користи 195.000 корисника, што је око девет одсто запослених у нашој земљи. У односу на период од пре 10 година, Србија се није помакла с места, упркос оцени званичника да ће у наредним деценијама тај вид пензијског осигурања бити од веома велике важности и да га треба пропагирати.
Смањио се број
На слабу веру у приватне пензијске фондове указује управо податак да је у децембру 2009. године тадашњи државни секретар у Министарству финансија Слободан Илић констатовао да око 213.000 људи у Србији уплаћује доприносе у приватне пензионе фондове и да треба појачати напоре да их буде више. Према подацима НБС, данас их је чак и мање.
Професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић за Спутњик каже да ми у односу на свет по томе знатно заостајемо, а да би објаснио зашто, он појашњава и како функционишу приватни пензијски фондови.
Свако добровољно одваја од својих личних месечних примања у тај фонд, који има пре свега задатак да очува ту супстанцу и да је увећа улагањем тих средстава фонда у сигурне хартије од вредности, или сигурне бизнисе. А најсигурније хартије од вредности су оне државне, каже он, уз напомену да се у томе и државе разликују.
„У Србији су ствари значајно другачије. Вишеструко је ниже улагање наших људи, а зашто је то тако, постоје два кључна разлога. Први је везан за материјални статус људи. Већина није у позицији да одвоји део својих месечних текућих прихода да би уложила у добровољне пензионе фондове. Сви, наравно, знамо да нам пензије неће бити бог зна како високе, али већина људи притиснути немаштином, ниским платама, несигурношћу посла не опредељује се за добровољни пензиони фонд“, објашњава Савић.
Лоша искуства
Он указује на још један фактор који утиче на слаб одзив људи за „штедњу“ за старе дане у тим фондовима.
„Други, не мање важан разлог налази се у чињеници да смо ми већ имали неко искуство са добровољним осигурањем, какво је било са аустријским ’Винер штедише‘, где су многи људи били заведени чињеницом да је, као и код Језде и Дафине, био обећан висок принос и значајно увећање у односу на уложени новац у пензиони фонд, па тиме и значајне пензије када човек оде у пензију. Нажалост, тај механизам се срушио јер није био баш на здравим основама“, истиче професор Економског факултета.
То је било лоше искуство, попут оног са пирамидалном штедњом и значајно је, како каже, пољуљало поверење људи у добровољне пензионе фондове, који су наравно приватни.
„Тако да данас мали број људи одваја у добровољне пензионе фондове. То релативно често чине институције, пре свега државне, које да би стимулисале ту врсту штедње, дају 30-40 процената тих улагања. Ако грађанин уложи на пример 100 динара, оне дају 40 динара да би стимулисале људе да улажу у те фондове како би заживели, јер су озбиљна помоћ државном фонду“, објашњава саговорник Спутњика.
